Naša književnost

656

Књижевност

МАТАВУЉЕВ БАКОЊА ФРА БРНЕ = КЊИЖЕВНА МИСТИФИКАЦИЈА“

"Под овим насловом д-р Станко

Петров, калуђер фрањевачкога редали професор у Сињу, објавио је један врло занимјив чланак у ча= сопису „Добри пастир“, гласилу Удружења католичких свећеника ЈЕО Босне и Херцеговине (Сараје-

во, 1951, год. 1, св. 1-=а, стр. 120129). 5

Т. Џетров наводи низ лапсуса и неслагања у Матавуљеву роману из којих се, по његову тврђењу, види да Матавуљ није знао ни „најпримитивније јствари и правила из живота католичких редовника уопће, а далматинских фрањеваца напосе“, те да је „језик, живот, менталитет и уопце све друге појединости“ не само неистинито, него и књижевно неспретно и нереалистички МатаВУљ „подметнуо католичким редовницима, а напосе далматинским фрањевцима“. У

„Кад бисмо хтјели заћи у детаље“, — каже г. Петров, — „мо= рали бисмо написати читаву КЊИту, у којој би се видјело, како нема ни једне странице у овоме „роману“ без које крупне „омашке“ (а да не говоримо о безброју мањих)“, — па од њих помиње неке, које ћемо и ми овде навести:

1. Матавуљев роман догађа се у _В., то јест у фрањевачком самостану Висовцу. [. Џетров огорчено то одбија и доказује да је у роману уствари приказан православни манастир Крупа.

2. У Далмацији се нигде онако не говдри као у Матавуљевом роману, „а најмање у Висовцу и његовој околини“. „Оно је некакав скалупљени жаргон од свих могућих елемената, а највише туЂих фрањевцима и њихову народу у висовачкој крајини“, — каже г. Петров.

3: Наслов је неправилан и треба да гласи Фра Брне Бакоња. Поднаслов је нетачан: „Далматински фрањевци немају „ђаковања“ и уопће не знаду што је то: пострит“, ~

" ке жупе у

кажњивих дјела,

4. „Прво поглавље носи натпис: Света лоза. У далматинској Затори нема ни тога назива“, а ни случаја да би „од једне исте породице било по двадесет и више фратара“.

5. Презиме Јерковић „није познато у ономе крају него у Кричкама код Дрниша, но од ових је био само један фрањевац, и то у најновије вријеме“.

6. „У Далмацији нема седамдесети три манастира и у њима око двије хиљаде и пет стотина манастирске чељади“ како тврди Матавуљ. 7. „Жупе ев. Фрање — како писан (Матавуљ) називље фрањевачзагорској Далмацији нису никоме познате под тим именом“. 8. „Опис села Зврљева — тобожњег завичаја Бакоњина сјећа на Буковицу, из које је и тако омиљела Матавуљева ријеч: оприватљив“ за оно, што ми иначе кажемо: „лупеж...“ (Овим фра д-р Станко Петров хоће деликатно да каже да лопови, забога, не могу никако бити они о чијим се душама и владању брину редовници св. Фрање, него сзамо они који не могу да се користе том милошћу, а то су, нажалост, стачовници Буковице, Равних Котара, Книнске Крајине...)

9. „Матавуљ је од далматинских фрањеваца направио —- глагољаште! А то они нису никада били, а нису ни сада. И све оно причање о томе, како „Бакоња по ваздан мрмљаше: „аз, буки, вјеђе, глаголи... и мучаше се да научи писати оне чудне грабуље и шкоршије, што се зову „глаголица“ само је сажаљења вриједно“, каже г. Џетров, па доцније додаје: „Напола их је повлашисо напола поглагољашио; све су, само фрањевци нису. Кад папир не би могао свашта подносити, особито кад га Матавуљи тинтом полијевају, оно, што сеу „Бакоњи“ чита, марало би се убројити у ред сличних при-=