Naša književnost

5

Белешке

силним прекрштањима“. (Ово је тако деликатно да не можемо ино нето да узвикнемо: Ајме, Шиме, да ниси умрија, оде и ти код Сти= пинца да му чиниш дружбу).

10. Матавуљ не зна како се би-

рају провинцијали и твардијани, |

како се заређују Фратри, како се служи миса! Он употребљава изразе „постриженик“, „ђакон“, „по стрит“ који не постоје, због чега т. Петров огорчено пребацује покојном Матавуљу: „Обични људи ухваћени у „оваквим неистинама редовито се стиде. А писци „реалисти“% Знају ли они шта то значи обрукати сег“

Једном речју, да не дузвимо, т. Петров тврди да се Матавуљ грдно обрукао оваквим омашкама не само у роману Бакоња фра Брне него и у касније написаној „новелици Бакоња У Биограду „у којој фантазира како га је тобоже Бакоња као висовачки гвардијан 7 септембра 1904 посјетио у Беотраду“. Г. ЏПетров је сад ухватио у лажи Матавуља, јер је прегледао архиву манастира Висовца и утврдио да је 8 септембра 1904 гвардијан Висовца био на дужности у свом са= мостану и да је чак отслужио мису о чему се г. Џетров уверио „прегледајући ондје записнике изречених Миса, што је он (тј, гвардијан) потврдио својим потписом“. (Према томе богољубни висовачки гвардијан никако није могао бити тодине 1904 у Београду, те се није огрешио присуствујући прослави стогодишњице устанка, југословенским конгресима, манифестацијама јужнословенскот јединства итд.). 5 “ Г. Петров, најзад, закључује да је Матавуљево дело „грозан памфлет ских фрањеваца и њихова народа, права једна одвратна карикатура), која је крвава увреда далматинским фрањевцима, а и уопће католицима, пототово, што има књижевника, који славе ово дјело као најбољи ро-

1 Џодвукао г. Џетров.

против далматин-'

ман, или бар покушај романа“, па напада због тога В. Латковића, Ђузу Радовића и режисера. филма

о Бакоњи Федора Ханжековића.

Као што се види, чланак г. фра дра Станка Петрова није само занимљив, нето и весео. Г. Петров је по свој прилици доктор теоло= тије, а не књижевности, али није потребно знати теорију књижевности; довољко је имати здравота разума па разликовати буквалну стварност од уметничке стилизације и књижевнога резлизма. Због тога ми нећемо ни улазити у гнализу сних седамдесет и седам смртних грехова које г. Петров приписује Матавуљу, нити ћемо та бранити; довољно је што смо их цитирали, да читаоци виде до каквих комичних закључака моке једну главу, кад није особито снажна, да доведе фанатизам и лоше управљена ревност.

У корист Матавуља и његова дела говори чињеница да је оно уметнички убедљиво, да је пуно живота, да су ликови у њему живи и човечански, више живи и човечански '" него писац овога чланка и њему шодобна сабраћа. А да Матавуља није гонила на нисање никаква мржња им никакав низак повод, најбољи је доказ онај хумор пун симпатије и љубави којим Матавуљ приказује своје јунаке, па та осећања преноси и на читаоце.

Матавуљ није шисао Шематизам редодржаве св. Фрање, него роман. Његов је циљ био да створи атмосферу, да пружи уметничку истину и) убедљивост, да од многих исечака стварног живота начини једну нову целину која би кроз уметничку стилизацију била. реалнија од тренутне стварности. У његовим _"фратрима садржани су сви наши калуђери и западне и источне цркве некадашњих времена, људи с роднога тла, са манама и врлинама наших старих духовника. И место да буде задовољан што и Бакоња и остале његове колеге ни у колико не личе на оне жалосне јунаке из Јасеновца, са Широког Бријега и друтих · усташких упоришта против