Naša književnost

Трагом - :. - : = 503

ваљда он потстакао ту дискусију и љутњу, узе своје парче и одмах га смандрља. Иванић одломи и поједе комадић од свог дијела а остатак замота у хартију и стави на даску крај себе. за идући оброк. Микетић узе грудву снијега да опере руке и посљедњи приђе да узме своју кришку. _ „Камо твој диог запита Печића видећи му празне руке. „Појео сам га у три залогаја.“

Он се запрепасти, . Мрзио је журбу у свему, а нарочито У јелу; цијенио је штедњу, а више и од ње — истину.

„Нијеси могао у три залотаја, немогуће је!“

„Могао сам, и могу да ти докажем. Ево да се а у то твоје парче.“ ј

Микетић му додаде сир. а Џечић затризе.

„„Један!“, рече Џеле Шанчевић, навикао да пресуђује све сеоске спорове. који су се могли усмено пресудити.

И други и трећи пут, праћен Џелевим дројањем, загризе Џечић, а онда пружи остатак сира као да се извињава:

„Богами, не моту више, Значи, изгубио сам.“

„А шта сам ја добиог“, замуђено упита Микетић.

„Не знам. Ваљда опкладу..

Прво Иванић, затим оба Шанчевића и Џечић пренуше у смијех гледајући како. добитник зачуђено и за закашњелом жалошћу гледа По парченце на длану. -

"ПЦ

или су заборавили да понесу сито, а качамак од непросијаног брашна свакичас их је потејећао на то непријатним изненађењима. У пластичној тјештавој маси при јелу наилазили су на струготину, сламке или несамљевена зрна, а онекад и на. горе ствари. То их је нервирало све, а највише Пела Шанчевића, не само због његовог претјераног чистунства него и зато што је тај недостатак сумњичио његову неоспорну вјештину у припремању тог националнот јела. Био је наумио да при првом силаску у село нађе и донесе ту неопходну стварчицу, и, увјерен у то, зарекао се да више неће јести непросијано. Сад, кад је снијег онемогтућио кретање — морало се нешто друто измислити.

Дуто је разгледао по колиби тражећи чега да се лати, а онда му упаде у очи један преостали дио сулундара. Док Џечић чита предговор преводилаца ,Кешитала“, Иванић размишља о чему

би се јошт могло дискутовати, Бојо намјешта обојке да се просуше _а Микетић спава и чеше се у сну — он узе сјекиру и поче крајичком оштрице да пара чунак по шаву. ПШечић испусти књигу, а Микетић, игко натлув, пробуди се и погледа га попријеко. „Шта радиш тог“