Naša književnost

"Трагом о Г = 505

сту — што се не да схватити, и шта је то ослабило у тт 50] гла= ви те не хвата и не држи везу међу мислима. ;

„Шта је, не идег“, упита га Бојо Шанчевић.

„А како ће да иде, кад овај непријатељ научне 1 мисли“, и поет на Микетића, „стално туче вашке ту крај мене; И тако се намјестио да сваку ту њихову а морам“ ПИ. Не знам само откуд му трају толике, извиру ваљда из њега.

„Извиру оне из тебе, друже!“, рече Микетић љут штто му се смета у послу. „Отуд оне долазе, јер их ти чуваш као да су неке свете Ноа Зато ми се није боље ни чистити — упије дођу друге.“ Милоти Иванић рече да се Микетић нем) ерно поставио покрај Печића да се тако освети за поједени сир, а Џеле Шанчевић од= мах склопи пјесму: -

Стан делијо, Печалијо,

_ Ти си мене преварио, преварио, сир изио = у дроб ти се усирио!

Тако опет све пређе у шалу, уз коју се и горке ствари могу поднијети, којом се боље него ичим другим може скратити вријеме и затурити брига.

Но, иако су добре особине шале биле свима познате, трећег дана боравка у земуници она сасвим пресушти. Дуван је био при нестанку, убрзо и нестаде — а то као да је уби у главу, Само немуштани, Иванић и Микетић, нијесу били погођени тим нестанком, | но они баш и нијесу имали смисла за хумор, а не би им ни помотао. Поче расправа о изласку из земунице. ПЏечић наведе као разлог потребу политичког рада а Бојо Шанчевић рече да би добро било поћи до лубничке групе која стално одржава везу са селом и зна све новости. Непушачи се успротивише изласку а Пеле рече да, изко му се пуши — не жели да Урвриле траг. То тласање за привремено ријеши ствар. -

Пред вече опет поче да пада снијег, умањујући опасност за излазак и мамећи Печића да обнови расправу. Пеле и даље оста упоран. Да се забави — настави котлић воде за качамак. Тужан и забринут нечим нејасним; слушао је како Џечић, нашињући се да. успава ускиштјелу пушачку страст, прича о окупираној Подгорици У којој се он неко вријеме био легализовао. Тамо су фаштисти ор= ганизовали неку врсту плаћених демонстрација с цитанима који су се, и не знајући птта вичу, дерњали ,„Вива дуче!“. Неки хоџа Беранац, организатор муслиманских фашиста, потрчао према. демонстрантима дижући обје руке на поздрав и вичући, јер је мислио да има тако утоди, „Вија дуче!“, а то значи „Непоље дуче!“ Премлатили су га на мртво име, а он није ни знао зашто. -

Па и та анегдота, која би у другим приликама. изазвала буран смијех, пропаде као ништа: насмијали су јој се (Оамо нешушачи. 4 Књижевност