Naša književnost
—-
"506 = = – : о И - - - Књижевност
о провре у котлу и По устаде да спреми вечеру. Расијан, ухвати за врело фријесло и опече се. Онда скиде капу с гла= ве и њоме обави гвоздени лучац да заштити руку, али шри том, као шето често бива у сличним триликама, иштак опржи мали тпрет који је вирио ван затттите. Оштар бол нагна га да испусти котао на земљу, Неколико тренутака ужурбано је дувао на прет не освр= ћући се на котао, а онда пожури да наспе брашно. Сврши и тоа.
"затим отрезно, служећи се двјема дашчицама, подиже и намјести
котао на пећ. Ослобођен посла, пригрија прст према! пламену —
да ватра ватру извуче и излијечи.
Расправа о изласку опет је била огживјела. јер је снијег напољу наклошпио штуном снагом. Да не би подлегао искушењу, Пеле неће ни да слуша Печићеву причу о важности политичког рада. Настоји да мисли о свему другом само не о том, јер му се баш никако не иде. Онда; се пипну за Пана и упита:
_„Камо ми капа 2“ - =
„Не знам ни гдје ми је глава, а камо ли твоја. каштај“, бе3волно одговори Бојо. —
„Бркај качамак, готов. је, о а ~ жељан да се забави бар јелом, кад већ нема чиме другим. -
Џеле устаде и поче да мијеша. Већ при првим. покретима.
: осјети некакву чу ду жилавост и тор У котсту. Ота отвори
врата пећи да боље види и принесе котао тамо. У густом испа-
рењу у први мах се тамо није видјело ништа нарочито, а онда се
оцрташте облици нечег крупног и црног. С ужасом и гађењем он помисли да је то нека гадна животиња упала унутра и одвраћајући главу да је не види, издиже на качамару своју скувану. капу.
„Ата је осмочио вечеру!“ узвихну Печић. „Пази, па још не смије ни очима да је погледа. — -
Видећи шта држи, Пеле се и сам насмија: |
„Буди, поблесавио сам значи без о Морамо ићи да. тражимо тога. ђавола.“
1
До моста сиђоште заједно, истим трагом, а ту се раздвојише У двије прупе. Печић и два Шанчевића, с намјером да се пробију
__до Лубница, пођоше према горњем крају Заћа. На растанку Ше=
чић затражи од непуштча да и они, уколико им се укаже прилика, прибаве нешто дувана, јер — тога никад није много.
"С напором су се пели кроз висок снијег долином поред (Ска– кавице. Онда свратиште према кући једног од сигурнијих симшатизера, Божа Качара, који је исхрањивао породицу више теса“ њем пштинде него оним што му роди на њиви. Хтјели 1 су ту да вече-