Naša književnost

508. —- _- Књижевност

- - - МЕ . - „Иштересантно“, одговори Печић, „сад ми се уоште не пуши. „Знаш да ће она два дедака настрадати ноћас: Микжетић је уопште неспретан као дрво. Ако га Милош не задржи — тај би био у _ стању да натрнта право на штаб и да тражи обавјештење о чет= ничким намјерама.. – „Не-видим како би им могли томоћи.“ „Не видим ни ја, али би нешто морало да. се уради.“ „Можемо, ако баш мора, да се и ми увалимо доље — да буде · кушћа чорба. Иначе — нијесу им очи испале, извући ће се некако и сами. — : Међутим, они доље у том тренутку ниј есу још помиштљали да - · су у опасности. Вечерали су у усамљеној кући на дну села и дознали да у току дана нигдје у близини нијесу опажени четници. Пођоште да посјете неке Иванићеве познанике те да тако, кад су већ изашли, и они пруже прилог политичком раду.

Пред кућом неком Божовића, Микетић, који је ишао напријед, онако наглув и несмотрен, натраша право на четничког стражара и, већ збуњен, затражи да му дозове домаћина. Стражар послуша — хтио је да искористи прилику да се мало угрије и“-да скрати монотонију стракарчења. Домаћин с врата упита ко га то тражи. Свако друти би на то Нитање одговорио неким измишљеним именом, али Живко Микетић, који је уживао у чињеници да га никад ништа није нагнало да лаже, (рече:

___„Ја, син Ђока Микетића.“ - - : У кући је, поред осталих, било и неколико четника из њего_ вог села. Чујући познато име и глас, они начуљише уши замнтересовани разговором. · ___- ·

„Па уђи у кућу“, рече домаћин. Био је бог, па му се није из- · лазило на снијег, а ни на крај памети му вије било да би неки партизан могао бити тако луд да пред кућом пуном четника каже своје право име. ~

·" „Не могу да уђем“, рече Живко. „Чека ме један друт.“

„Који ти је то другг“ упита домаћин, као да га ђаволи уче, .

„Милош Иванић.“ :

Међу четницима у соби наста узбуна. Били су се раскомотили и скинули обућу да се суши око пећи, те сви истовремено потр= чаште тамо, грабећи шта нађу. Милош Иванић је за њих био опасан комунистички баук коме су много виле ттриттисиваџти нето што је стварно прететављао. Нијесу могли замислити да би тај дошао тек тако, без јаке снаге и опасне намјере. Сумњајући да је главни улаз већ ухваћен и блокиран, истрчавашти су на мала врата, боси или с опанцима навученим на голе ноге, и тамо иза куће хватали заклоне. - о 5 — Најзад и спори мозак Живка Микетића дође до закључка да се мора извлачити из доста гадне гужве. Иванић се већ био повукао уназад и, кад га Живко стиже, већ су пуцале пушке и чули се дозиви: - а