Naša književnost

аи

" тррагом · — —__- 5 508

|

„О ево Милош Иванић, дрхете да га 1) Торе на врху села, на путу к Лубницама, - 010 Шанченић за= стаде, и не вјерујући ушима, запита: „Шта оно вичу“ „Зову нас да нам дадну дувана“, заједљиво одговори Печић. „Иди бре до ђавола с твојим вицевимај“ „Идем, и с тобом заједно, чини ми се.. · Знао сам ја да они морају да направе свињарију. „Знао си, знао си, много си знао — па кад си звао, што си онда. тражио да иду на политички радте - < __„Слушај“, рече Пеле, „док се ви ту препрожете - = они ће нам 4

заузети мост. А "ова, послије, можемо да свирамо.“

Џупцњи учесталпе и ускоро то поче да личи на грозничаву и оштру борбу против невидљивог и моћнот непријатеља који се јавља час ту час тамо, прескачући огромне размаке, али остајући још увијек у истом овлаш ограниченом кругу између Скакавице и

"прноврштких висова. Снијет је престао те пушке Прошие оштро а.

дозиви се и издалека. јасно чују.

„А, не дај му да умакне к Лубницама, чека-а-ај горе!“

„Претеци га к Скакавици, доље је 060-0-0!“

„О, неће жив преко нас проћ, не-е-не!

Џечић и Шанчевићи јуртуште према кањону да ухвате мост. Нијесу ни примјећивали како је висок снијег, како је хладна ноћ и како бучи оклопљена вода међу високим залеђеним оба= лама. Само су се старали да први уоче непријатеља и да први спале на њега. Вика одозго одјекивала је у брдима већ нејасна и блиједа. Долину нађоше празну, мост слободан. Заузеше положај да га бране и спремише се на дуго чекање. Тек онда примиЈетише како је снијег, као заиналљ, престао да пада; десило се оно најторе, јер куд год мрдну — трат ће их издати гоничима,

Десетак минута касније стиже Иванић са задуваним Живком за леђима. Соптали су неколико тренутака, -а онда Мижетић као хвалећи се рече:

„Нађесмо ми њих без икакве муке.“

„Сад треба измислити нешто генијално, ша да они нас не нађу“, рече Печић. - -

Ни Микетић, ни Бојо, ни ико не мога то да измисли, ни ту, ни успут, горе у земуници док су кували качамак и чували капе да их Пеле не злоупотријеби. Било је јасно да им је пут к Лубнишцама тресјечен, да к планини немају куд и да их у равници“- не чека ништа добро. Онда ријешттше да остану ту и да ујутру приме борбу на свом терену. Одредише ли стражу: од шест до осам Џечић и Пеле, а од осам до десет Микетић и Иванић. Није било вјероватно да ће бити времена за смјену страже, али је ето и она предвиђена. Затим заспалше слатко, као да пуко Ри] ешили да им то о ое по АИ сат.