Naša književnost

-510 = - - Књижевност“

ТУ Кад су се пробудили било је седам сати и сиво студено јутро истресашто. је паперје над сумркастом тукотином кањона у дубини. "Бојо Шанчевић се наљути на закаштњење, на такво непоштовање заједничких одтука, и извика се на јавашлук, небригу и неред, _ на такве партијце и њихове још горе навике. Заусти да зашри= јети и казном, али се онда сјети да казна и без тога слиједи. Пеле · се ускоси и рече да он не може да сноси и одговорност за туђе кривице, а Печић се наизглед озбилвно шобуни што му нијесу на= Најзад изађоше, Наоколо лежи фина промрзла тиштина у ко191 се чује једва примјетан сребрн звекет слапова Скакавице зтуснутих од хладноће и ттроткаих сраклом леда. Пусти стоје прно_ вршки брегови, мртвим сном спава село Заћу прибрежју над лијевим бедемом клисуре а цијела синобња гужва с виком, трком "и пуцњавом изгледа као измишљена работа. Само бразда пртине, којом су дошли, потсјећа на нешто гадно што је прошло и нешто јашт горе, што ће тек доћи. _ н _ Заклањајући се од букве до букве, изађоше на сљеме обронка завршено каменом гредом искиданом у неједнаке блокове. Одатле се видик, пуст као и прије, прошири горе к планини и доље равницом, окићеном неједнаким жбуњем магле промрзле и при_ расле за земљу. о „Видиш, и они су се успавашти“, рече Печић већ модар од хладноће. - т „Само магла би нас могла спасити“, одговори Џеле, „ако се раније дигне.“ – ; „'Гребало је још синоћ маглирати одавде, горе према Алнри=. јевици.“ “0 ; _ · „Онако уморни, какви смо синоћ били, свеједно не би далеко стигли. - 5 - - = '_ Изишли су без ранаца и кабанишца, рачунајући да им то више неће дуго требати, да буду лакши за кретање и слободнији кад битка почне. Сад увидјеше да су мало преуранили с тиме, поче да их прожима хладноћа. Да се загрију — оштршаште камену греду, проучавајући њене наборе и пукотине, бројећи могуће прилаве и одређујући најзгодније заклоне према њима. Узеше и да крпе планове одбране, мако су из дугог искуства знали да то најчешће ничем не служи и да се борба не обазире на претходне нацрте. Ипак, било је потребно да се о нечем говори, да се нестим сузбије она: непријатна тјескоба, од мисли и бојазни, које сваки појединац пажљиво крије и од себе самог. '„Мислим да ће се они изненадити кад виде да их чекамо“, рече Печић. 5 - а 5