Naša književnost

ррагом- __ = 5 - – Е 511

Пеле климну. главом и наслони се на пушку гологлав, ду гачак, сав на некаквим тазницим ногарама.

„А кад их окрвавимо“, настави Печић,. „мораће да се за= мисле и можда ће се бар пола њих: сјетити да се не исплати гинути за тако гадну ствар као што је њихов покрет. Бела нијесу матарад, нето имају какве-такве мозгове.

„Мислиш Прновршаниг Ја их боље познајем = галне су О ла тите Опаметиће се тек кад виде да морају.“

_ „Као што смо и ми постали храбри кад немамо куд.“

„Можеш ти да мислиш о самом себи што ти је драго, али ми друти смо били храбри и кад смо могли да бирамо.“

„ЈБутиш ли се тиг 5

„Наравно да се љутим, не знам ко се на то не би тен тио

„Онда се напиј воде, она добро помаже.

„Лијепу си школу Па иоо и Пеле слеже > раменима. „фине Ствари == И доље у земуници у то вријеме се, водио спор и укрштали разлози. Милот Иванић рече да је боље не чекати потјеру, кад већ до сада није стигла: треба се измаћи према Ј еловици и Ту510] с чијих висова ће имати бољи претлед опсега и кретања |

хајке. Тако би могли да се тачније оријентишу куда да се пође. Того Шјанчевић се успротиви, наводећи да куд год пошли — по-= тјера ће за њима, и биће бржа јер ће имати пред собом ттртину коју јој они пробијају. Најбоље је остати ту — јер више гине онај који први окрене леђа. Иванић одговори да они не могу тинути ни више ни мање него што их има и 1 да По покушати све што се може да не дође до потибије..

"Живко Микетић, који је до као да | га се све то не тиче, изненада рече: - Е

„Ја гласам за доручак“, и пристави воду да проври.

Тиме као да их је ставио пред свршен чин — сложипше се, Ћутали су очекујући пуцње и дозиве, а онда, да скрате вријеме, узеше да прегледају и подмажу пуштке, одуваше невидљиву шра-= шину с револверских цијеви, прегледате метке и разриједише. грездове бомби. Све љето им је углавном ћуталбо орускје, мјесецима су штедјели и скупљали муницију — значи да је све то била тритрема само за овај кратки и тмурни дан... А какав је тај дан за њих, добар или рђав, нико не зна — само споро пролази "и тешко се подноси. Већ је четврт до девет. Чудно је што они са страже још ништа не јављају...

Горе на каменој греди стражари се нервозно штеткају очекујући смјену. Мали и сав најежен од хладноће, ПЏечић подиграва око дугачкот и натмуренот Пела, као око остожа, и непрестано га задиркује. _" Узгред му ставља на знање да тај дан, који ће трајати још само седам сати, не мора да им буде. посљедњи =— а то значи да ће прича о скуваној капи продријети “ јавност, ширећи Пелеву Крку славу по селима и нахијама. Од=