Naša književnost

7914 5 - _ - - 5 —_ Књижевност

ћутке, са стиснутим зубима и замахнутим пушкама, да збуне непријатеља. Муестош их дочека равнодушним шрезиром им ту гдје су очекивали да се смире и одморе у локвама крви, они се постиђено згледатше: значи, мора се даље.

__ Одатле се, уска и засјењена, леденичка долина стрмо. пење. "до седластог и голог птревоја тод врхом планине. Они пођоше уз _њу е нешто више наде, која се изгуби код почеше да тону У _ снијег дубок до појаса. Погнути у пасу, ослањајући се грудиме

на површину, свакичас су се смјењивали на челу колоне и споро напредовали. Иванић предложи да баце торбаке а Пеле одговари -да тиме неће ништа добити — јер су празни и лаки. Онда се доље = Сатираћу чуше блиједи и расплинути плотуни а размаке између њих испуни вика и подврискивање. Да су имали више снате — то би их пожурило; онако уморне — испуни их страшна. равнодупност тако блиска самоубиству. Стали су да _ изаберу положај а онда продужитте спорим ходсм као људи ко_ тима се виле не жури. _ Најзад се дочеташе превоја. Пред њима пуче бљештава и - гола километарска стрмен чије се дно једва слути доље у кориту црне шумске ријеке Курмарије. Одатле почињу неизмјерне торњовајсојевичке уме тротштљране ситним острвцима пашњака. „и пустих катуна у њима. Једва се слуте продоли рјечних корита међу сурим и набраним брдима, зјапе отворене увале оивичене вертикалним стјеновитим платнима и блиста се, под тросјевима жутог сунца, снијег на Бачкој висоравни. А изнад свега се ра= "ширила миновска тишина, чиста као тај снијег, недирнута ни. крилом вјетра ни штумом воде. - „Значи — ипак смо се пробили из обруча“, рече Иванић "тледајући у часовник. „Подне је трошио ...“ = „Вријеме је да се Јута прекиде га ЏМечић. „Подне је прошло“, понови Иванић и увријеђено га погледа. „Остаје још: само четири сета дана. За толико времена — мајто борбом, мало отетупањем — могли би се извући.“ „Мегли би“, и Микетић погледа у засјењену долину 5 за ле= има, „кад се овај траг не би вукао за нама. „Кад би могли да летимо“, рече ПЏечић. „Али — мени је душа у носу. „А ти је тисни назад“, отсјече Пеле, „Кренуо си да поттрав= љеш свијет, а то није као кад се прелистава. Капитал и праве изводи.“ „ја бих да их овдје сачекамо“ ; предлога. "Боје. „Убућемо десетак њих и — готово.“

„Не“, рече Пеле, „није до тога дошло. Скотрљаћемо се низ ово брдо, а онда водом —- затурићемо траг, па здраво и весело — шуму на главу | =

„То би било лијено“, рече Печић, ако ТИ: буду глупи па се "не сјете да смо водом отишли.“