Naša književnost

"ратоме = - — - - 5 _--

„Сјетиће се да смо водом, али неће знати. јесмо ли уз ТЕЈА

или доље. А док то извиде — бићемо далеко.“ - ои ливе да смо низ воду“ рече Иванић, „јер је то ло- тичније.“ -

Не, него уз воду“, одговори Бојо, јер знају да за нас не важи логика. | „А мени се уотште не! иде У воду“, сати Печић и стресе_ "се од језе. < Дуж виса, тамо позади, запуцаше. пушке и тушше се дозиви. = То им прекиде разговор. Закопчаше кабанице, учврститше празне 5 ранце на леђима и поставише се као за санкање, далеко један | "од другог да се не сударе при спуштању. Пеле се први отисну, – да им покаже како то изгледа, а за њим остали. У почетку су фино клизисти, али онда се брзина увећа и већ од половине брда личили су на отиснуте сњежне грудве, које се руше у лету и отекоцима а ускоро ће се расути у ситну бијелу прашину. Доље се зауставиле ошамућени од тог чудног кретања, са ситним озледама и огреботинама и с много сњежне праштине у _ косама, за вратом и до испод пазуха. Одмах се сручише у ријеку __ пуну тамног камења, грана и шумских талога од којих се црни вјечно засјењена вода. Онако обувени затазише и пођоше уз њу. Мјестимично су преко воде, као мостови, пале оборене јеле — негдје врло ниско, негдје с тих мостова ниси нашукла кора. с читавим жбуњем лишаја сивих од енијега, негдје ледени мосурови с клиновима до саме воде. Пазећи да не заломе лед, да не окрзну маховину или сломе грану, да ни на чему не оставе а тате =— ранили су и грцали под водом. · Најзад, кад му ерце више није могло да подноси онај бол у костима, изађе Печић а за њим нагрнуше и остали. Из хаљина потече по снијегу хладна густа водурина у читавим потоцима. —_ _ Почеше да потекакују, да забадају руке у снијег и да се од бола -ЕЕ превијају у слабинама. Само се Пеле, изгребен по лицу и с ко- | сом пуном сњежне прашине, држао чврсто као да ништа не о осјећа. Чак је изгледало као да је мање мокар од осталих. Он рече да су у оваквим случајевима људи као Џечић врло незгод- Е = ни, чак и опасни за друштво. - | – „Заштог“, запита овај с рукама у коси, тражећи да узме оно мало топлоте што се по под чупавом јуриштиском капом. = „Зато, друже, птто си прије времена дилимакнуо из воде. - Требало је прећи још: двјеста метара. даље... х „Ји си луд човјек“, одговори ЏПечић 'не осјећајући да му низ лице теку сузе. „Да сем прешаб још десет корака, био бих конзервиран као сибирски мамут у леду, а мени се то не свиђа.“ „Ајде, не причај нето мрдни. Овдје, видиш, шала не пали. Каскај, будало, смрзнућеш се.“ =