Naša književnost

Трагом ; - Е 1 51

„Не могу ни ја“, одговори Микетић и наслони главу на руку да продужи спавање.

Тада се и Бојо одлучи за краћи пут, Пођоште опет поред Равне Ј еловице својом већ утабаном пртином. Ту се лакше иде и Печић, који је прије био на зачељу, обрете се на челу колоне. На прилазу ка Курмарији он изненада застаде и руком показа онима позади да се што брже повлаче. Сам се спусти у дубок з8клон пртине и приправи пушку. Она четворица се повукоше већ "спремни да прихвате борбу и пењући се узбрдо видјеше омању четничку колону како се креће скоро паралелно с њима и само двадесетак метара ниже од њихове пртине., – ;

Пропустише их да прођу и, како је било вјероватно дај ће им траг бити ускоро О риво промијенише правац. Шри прелазу преко брда сукобише се с другом колоном, први опалише и растјераше је користећи изненађење. Сад су морали узети правац још десније, тако забасаше у мрачну долину гдје се то нуло до појаса. Свакитас су се ређали прелазећи с чела на з8чеље исцрпени од пробијања пртине. Више нико није имао снате. Тада се Пеле окрену на Микетића.

„Ајде ти“, рече оштро. „Твој је ред.“

„Не могу, друже“ , одговори авај, „кратке су ми ноге.

„А ти што нијеси наручио дугачке“, узљути се Пеле. пи | ште, не знам што долазе ови о шта траже они у партизанима! 2

Магла се пела одоздо, а као у сусрет њој, спуштала се ноћ

из потамњејих облака.

- - МЕ

У четничкој групи, која је пропустила. партизанску петорку | да прође поред Локве, отимали су се о првенство командир теренске чете Милета, Вељић и водник сталних четника Петар Лајовић.

Вељић је црн жучан човјек, Толико пун мржње на партизане

· да у њему више није остало мјеста ни за каква друга осјећања, мисли или одлике. Толико их је мрзио, да од те мржње никад није имао времена да.смисли нешто паметно против њих; толико је желио да им види пропаст, да се због те жеље није смио упустити ни у какав ризичан потхват у коме би могао погинути; тако, у отсуству храбрости и вјештине, само га је мржња уздигла изнад просјечних четника и дала му чин којим је досадио и претпостављенима ништа мање него потчињенима. Грцао је у тој мржњи, његов рјечник се састојао оп псовки против партизана и његове мисли од сумњичења сваког ко, сем тог, признаје или види и неке друге проблеме на свијету. > |

Лајовић је друкчији тип — штирок, ведар и разговоран, комотан и духовит као већина Липовчана. Придобијао је физичком