Naša književnost

љепотом и увијек добрим расположењем; својом духовитошћу“ прикривао је отсуство сваке дубље везе с четничким покретом, а својом таламом и отвореношћу — вјешто прикривену повремену сарадњу с партизанима. Оетављао је утисак одлучна, сналажљива. и храбра човјека, и био је то до извесне границе, иза које се сакривала друга, невидљива храброст и непоказана. бистрина, у служби других интереса и сасвим супротних снага. "С лакоћом. која је урођена једном броју- ПА је подештавао те двије супротне дјелатности, без неког сувиштног залатања и на задовоље. ство и једних и других, тим лакше што партизани нијесу много · тразции а четници нијесу много видјели. | 5 __ Ту, на Локви, нашао се Лајовић с Вељићем први пут у животу, и некако одмах су отекочили један од другога. - Вељићу се учинило да има посла с једним од оних површних | људи што облијећу штабове, „траже меко“ и узјашу одмах чим га нађу. Уморан, прозебао и заплашен непознатим тереном, раздра= жио се и ријешио да се овом приликом не пусти. С друге стране, Лајовић је у оном накострешеном „мтркову“ видио обичну уобра" жену будалу која није вична терену и акцијама, која није дорасла да командује њему као воднику сталних четника који зна свој посао и зна ту планину на којој је одрастао. Без много уви"јања он је то своје мишљење рекао пред Вељићем и пред људима, | а затим повео свој вод на падину према Турији, да чека партизане тамо гдје се они никако нијесу могли појавити. Заведен овиме три= мјером и плашећи се да му онај „тип не преузме славу, Вељић је узео своју чету и повео је још даље према Турији. Тако је долина око Сатираћкот Потока остала празна.

. Касније, кад су они из Сатираћа, пратећи партизански траг, . дашли и почели да вичу о издаји и намјерном пропуштању партизана — Петар Лајовић баци сву кривиту-на Вељића. Он је, рече, због неслагања морао да напусти тај терен, али зашто су онда и

__ ови за њим пошти“ Зашто му нијесу казали, па да се он опет врати тамо Зашто се неки људи плету у ствари о којима немају

" појма — то се ан чуди!... Покушавајући тобоже да поправи ствар, он се загна према Курмарији, вичући, опомињући, млатарајући · рукама. Тако претече прве и сву војску поведе к Јеловици. Водао их је јаш неко вријеме — тврдећи да је већ на трагу, да тек што су му одмакли и да нијесу далеко — док стиже главнина и по Јеловити се укрстите тратови, тако да се није могло погодити чији су који. – · |

У томе их затече ноћ, те, како у планини није било колиба ниу торбашима хране, вратише се у Лубнице на преноћиште. Сломљени јурњавом, пуном краткотрајних и углавном јаловитх узбуђења, прозебли и промрзли у мокрој обући, једва су се кретали. Неки су стварно били обољели од свега тога а неки почеше да се праве болесни да би забашурили сјутрашње продужење акције. Шјевао је само један глуви Петрић, а он је имао нарочит разлог

Х