Naša književnost

258 "Књижевност.

= ~ л

растаљују је хотећи да је угуше. То је љубав која се несвесно одаје час дискретним осмехом, час променом боје на лицу, час јогунајстом 'сршбом, час сакривеном сузом, час неким знаком љубоморе. Зато, кад се Мариво игра, речи треба птојдвтачити, натлашавати, и допуњавати гестовима, погледима, осмесима. У њетовим комедијама речи често не изражавају истините, праве мисли личности но их прикривају Мрзим те, значи волим те. У једној комедији једна личност каже: „Сваки пут кад ме будете питали да ли осећам много пријатељства према вама, одговорићу да не осећам нимело, а то међутим неће бити истина; а кад будете хтели да ми пољубите руку, ја нећу три= "стати а међутим желећу то“. Све то треба рећи и изразити по· гледом који се смеје, усном која плаче. У томе је фина комика. Мађтвоа, у ниансама, у праскању и севању духа, у чилој веселости личности у префињености Цезика а не у Молијеровој пресној шали. Али, чим се љубав открије, комад је завршен. Он престаје онде где почињу Расинове тратедије, у зори љубавне страсти. Зато је Маривоу и замерано да у његовим комедијама: нема праве, велике, страсне љубави.

У комедијама Маривоа има врло мало догађаја. У њима нема никаквих спојних фактора. Све је у том моралном и психолошком позоришту у анализи и ређању душевних стања која. ' се боре међу собом све док се не открију, не упознају и не из-, мире. Ту нема ни рељефно извајаних личности, ни јаких акцената, ни упадљивих црта. Мариво није творац оштро и снажно оцртаних ликова него силуета чији љупки профили доста личе једни на друге. Све је у преливима, у сенкама, у сивим бојама, али све“је оритинално, оштроумно и духовито. Онима који му замерају да нема инвенције, он би могао-одговорити Расиновим речима: „Имам ја изврсну инвенцију. Инвеншија се састоји у томе да се ни од чета створи нешто.“ Они опет који пишу да се Мариво понавља и да му све комедије личе једна на другу, читали су само они пет шест његових најпознатијих комедија на основу којих се не може створити права слика разноликости његова дара. Уз то, како се у многим његовим комедијама понављају иста имена из италијанскот позоришта, многи мисле да су то исте личности. Мариво је међутим писао комедије заплета, карактера, нарави; пеихолошке, херојске, социјалне, филозоф-= ске и алегориске комедије. Аесколи каже да „нема ниједног писца. са различитим заплетима, ниједног писца који је исказао, третресао и:сутерирао више идеја, који је вештије комбиновао родове и тонове“. - а

У том љубавном позоришту ретко се кад глагол волети употребљава у првом лицу. Кад Силвија у Игри љубави и случаја хоће да каже Доранту жестину своје љубавне страсти, она му не каже: „Волим вас,“ него: „Знате“ ли да ме очараватеј“ Кад су се у Савладаној пр едрасуди, на

з5