Naša književnost

#'

_ колико и мој живот..

мМариво 5 у | 539

х >

"рају крајева, двоје заљубљених опет нашли заједно, и кад

отац каже Анжелики: „Шта то видим“ Дорант клечи пред вама, кћери моја“ Анжелика не одговара: „јест, оче, јер га волим“, него: „Јест, оче, мило ми је да га видим крај својих ногу, а миелим да се ни ви нећете љутити због тота.“ Кад Силвија у 060 страној несталности попушта пред кнежевом кстратшу,

она не каже: „Волим вас“, него: „Ако сте тражили задовољство "у томе да вас заволим, нашли сте оно што сте тражили“. Кад - витез у Другом љубавном изненађењу хоће да

открије сву силину своје љубави, он не каже маркизи. „Волим

вас вечном љубављу“, него: „Моја љубав према вама трајаће с у

Овакво позориште у коме је љубав главни и једини предмет,

може многима изгледати монотоно, досадно. Али у комедијама.

Маривоа, љубав се испољава на толико различитих, ниансираних

и личних начина да нема чиједног људског осећања које би

"имало више непредвиђених испољења. „Вребао. сам, каже Ма-

риво, у људском срцу све оне разне кутеве у којима се може скрити љубав кад је страх да се покаже, и свака моја комедија има за задатак да је изагна из тих кутева... У мојим: комедијама. то је час љубав за коју не знају двоје заљубљених, час љубав коју осећају а коју хоће да сакрију једно од другога, час љубав стидљива која нема смелости да се обелодани, час љубав неодређена, љубав упола рођена, да тако кажем, у коју сумњају иако нису сасвим сигурни и коју вребају у себи самима пре но што би је пустили да узме маха. Где је ту сличност коју ми стално замерају: Онима који налазе сличносту Љубавном изненађењу, и Несмотреним заклетвама Ма

риво је одговорио: „Нема ту никакве везе! У Љубавном

изненађењу реч је о двема особама које се воле кроз цео комад, али које немају ни појма о томе, и којима се отварају очи тек у последњој слици“, док су у Несм отреним заклетвама „у питању две личности које су се одмах заволеле, али које. су се зарекле да то ничим не покажу.“ Оној жени која је рекла да Мариво замара и себе и њу приморавајући. је да преваљује с њим сто миља на дашчици паркета, Даламбер је тачно одговорио: „Ако писац толико путује по том малом простору, он то не чини идући истим путем него повлачећи линије које су врло сличне а ипак различите за онота који уме да их разликује“. з пе с Речено је за позориште Мађивоа да је у исто време и просто и сложено. Просто је јер сви комади толико личе једни на друге да се не могу памтити ни имена личности ни појединости 'интриге. У свима се говори само о љубави или боље рећи о изненађењима љубави и тешкоћама на које она наилази у упознавању саме себе, пошто је она по својој природи подозрива, теповороива. У свакој комедији два господара и две слуге, који се

=