Naša književnost

Мариво - “ - 5 54

„ће мало ко разумети. Он ће место „ћутање“ рећи: „уздржавање речи“; место „говорити трисно“: „говорити као што се говори у приземљу“; за плашљива човека казаће: „сав се згурио“. У његовим списима има и оваквих реченица: „Зашто ми нису рекли да је највећа несрећа но свету бити лепа, пошто треба бити роб последица свога лица.“ _ - ~ - Замерке су међутим само делимично оттравдае. Мато овако. пупше само изузетно. Уз то не треба његов стил сматрати непри-= родним зато што је веома личан. Ако у њему има и прециозности, која личи на усиљеност, то долази услед оштрине шишчеве мисли и танчина којима слика осећања. Необичности мисли и изражава- . ња нису резултати његових усиљавања и тражења чудности, него његове природе, његовог духа, његове суптилне маште, његове брзе опсервације која одмах, испрве, све види и одмах уочи нове, често неочекиване везе међу бићима, стверима и појмовима. ЕЊетов стил, каже Мајриво, „врло је могућно, сматраће се за рђав, неприроди, и стога можда што је природан, тај начин изражавања. сувитте таване, и што су се морале стварати везом необичних пој= мова; ови појмови, опет, морали су се изражавати зближењем речи које су се ретко виђале једне с другима.“ А затим: „Буди свуда виде, у свима мојим комедијама, исту врсту стила, зато што "је дијалог у њима свуда прост израз душевних покрета. Збот истинитости тога израза веровали су да имам само један начин писања и само један језик, али ја нисам хтео да подражавам себи, него природи, "и стота можда, што је при одан тај начин изражавања. учинио се је необичан.“ — Те своје особине Мајтиво је испољавао и у разговору. Даламбер каже да је Мариво товорио тако блиставо, гли тако течно и тако лако, да није могао друкчије говорити и да "је хтео.

Пребацује се Маривоу да се сувише и свуда служи духови“. тошћу. Ларуме, који дели ово мишљење, налази да је његова духовитост, употребљена у границама мере, један од најттријалтепи ји и најоригиналнијих облика“ француског духа. Његов је дух специфично његов и разликује се од духа његових претходника. Само

- је он имао ону љупку иронију коју ублажава доброта, ону блату и пријатну веселост без рорчине и злобе. „Дужна сам да уздишем целог свот живота“, каже једна маркиза. — „Ду жени сте, кажете. О! никад нећете платити тај дуг“, одговара јој. собајрица. = Да оттрагвца. променљиву кокетерију код жене он каже: „Кад је нека | жена верна, диве јој се; али има скромних жена које нису сујетне и не желе да им се свет диви.“ Или: „Не могу спречити да те он воли, каже-Марио својој сестри Силвији; али не желим да ти то он каже. = Он ми Јо випте не каже, одговара Силвија; он ми то сада само понавља.“

Замерано је такође Маривоу да му је дух увек исти, код сваке · личности, у свакој ИЕ ИМ ОАОрЕ неоснована, јер (свака ње-