Naša književnost

Данило · = - = - | < 1 БАТ

Приближио се ер и Божић, а од Гице ни о Узнемирио се

кнез, не вајка се тласно, али почео сваки час да се ОПТОМИЊе Гице“

и своје трговине. Најзад не издржа него поче преко својих пријатеља и познаника по Банату да се распитује о Гици.. Тек једно јутро чауш кладовеког аге, пролазећи неким ослом, донесе писмо. = Кнеже, ево ти жњите из Немачке. Дотурише нам је на скели, па ми ага рече да ти је предам. — Од Гице! Хвала Господу, једва једном, — помисли кнез

и обрадован зајтржа нулта да та почасти, а поврх паде му још

и добра бактшита, · Чим чауш оде, кнез, нестрпљив, дозва От брата. — Иди до попа и реци му: Зове те кнез да му одмах дођеш, да му прочиташ књигу што: му је дошла Тутрое из Немачке. Хајде, брзо!

~

Изиђе Станко, али се одмах врати, На лицу му некакав збу-

њен осмех, пун неверице.

— Брато, овај наш Данило вели: Шта о нам поп, умећу и ја.

књигу прочитати! = ттротеша.

Намршти се кнез, хтеде већ да викне на брата да не оклева

нето да иде што брже по „поџа, али ПА да сазна вест, сл етну раменима:

— Хајк и то чудо да о

Миран као увек, као да ради неки обичан посао, Данило разви_

- писмо. Поп би превртао хартију, ваздан би је учио у себи, па би је тек онда гласно просрицао. Данило одмах поче да чита, јасно, без оклевања и замуцкивања као да је сам ово писмо малочас

написао. Он прочита прво адресу:

= „Ова писма има се предати у руке почтенородному књазу Илији у Неготин“, — па продужи: — „Господар Илија, здрагљствуј! Твој абер примили смо, на које ти опвјет таки восилајемо...“

Извештач је јављао да је Гица умро на Аранђеловдан од запаљења беле џитерице. Деца му мала, а тутор њихов је Гишин брат Кузман. Кнез-Илији изађе на очи тај Кузман, човек добар, али лабав, туњав, пијанац и ове ин нЕ Он опсова у себи; јер се сети (Станка брата, исто тако туњавот и сплетенот. Видео га је два-трипут, тога Кузмаша, међу ТГИттИтРтИтМ слугама, од којих се ни по чему

није разликовао, ако пије био гори и неутледнији. (7 одмаљану Руком као да нешто избриса и само хукну:

= Бог да прости моје волове! _ Али је мање жалио волове нето Гицу! Као онда због коња, и сад га нешто такну. Тако здрави оран човек, па да! премине, да нестане, кар да никад није ни постојао на овом свету. И опет та уплаши и наљути та изненадна, глупа смрт. Учини му се као изазивање, као опомена њему лично. Онда у онај мах, с коњем се и он извукво, али сад неће, нето ће за Гицом и он.

„Ех, Гица, Гица, кад и он оде, онако силан, зар такши да претек-