Naša književnost

Данило = : = 549

Данило још: више сакри очи, па одговори мукло:

— Рећи ћу ти к'о оцу. Ја сам побег'о из солдачије. Нисам убио свог сељака нето лаћмана царског, и не смем преко.

Кнез задрхта. Био је храбар човек, али сад осети страх од тајни овога човека пред њим. Само за часак прелете тај страх као хладна сенка изнад темена. Да би се повратио он Уа

= А шта си био у солдачији7

= Капорал, — одговори ПАНиЛо и исправи се. Сад је опет био онај весели, миловидни младић и мирно је, помало смешећи се, тледао у очи господару. -

П

_Ието онако случајно и изненадно Кало поста Мр томоћ-=

_ник у штали, тако је Данило убрзо био десна рука кнезу Илији“

" После онота Данилова признања, кнез је често себе питао

_ко је овај човек, како ли се у истини зове и шта га је нагнало.

да бежи на турску страну, у овај Богом блатословени вилајет,

али се временом умири и преста да буде радознао; био се навикао на Данила.

А Крајина нетотинска, у "време кад је по њој купио арач,

_ десетак и друге данке и намете кнез Илија Карапанџа, доиста беше предео пун берићета. Планине су рађале жир и добру траву, равнице кукуруз и жито, а Дунав риболован и увек спреман да пренесе на аустриску и влашшку страну свиње и волове. Подесило се па, ево, готово педесет година ни куте ни рата ни лоше летине. Да се покогод не одметне у хајдуке, да, не отму негде девојку, да пијан Турчин не забаса случајно у неко забитно село, не би имало о чему да се прича.

Цу Пожаревцу и Видину говорили су мало подругљиво 0

Неготину и Крајини као о вилајету иза божјих леђа, који су. и Бог и ђаво заборавили, али је у том потсмевању било помало злобе и подоста зависти. ___ Крајина је у то време била срећна земља, без историје, без трагичних и бурних догађаја. Од давнина је било одређено да. приходи и приноси из овога предела иду у хазну султаније, па зато у њој није било ни спахија, ни харамстија) ни војске. Сем ате у Кладову, сем царских људи расејаних дуж Дунава по острвима, кулама, скелама и Бумђрушима, сем кадије и хоџе у Неготину, у целој Крајини ретко си могао срести Турчина чак и у пролазу, јер је Дунав био најбољи пут ка Београду или Видину, а друмова Крајина није имала.

_ Старци су се сећати кад јеу овом вилајету било мвого више народа, казивали су како је Немац два пута у двадесет година војевао Фа Турчином и како је мното чељади одавде претерао у ћесарију. Земља је остала пуста, штума је опет освојила, и тамо