Naša književnost

550 | : 5 Књижевност

=> 5 ==

"где је некад било по петнаест и двадесет димова, сад би. једва

напао три-четири куће, па и то мало која од старине. · – Тек бане кмет из каквог села под планином, скида с коњића бисате и вели кнезу Илији: Е

== Овај ти је бардак од Мије Влаа, а сво ти пастрве шаље Маринко. То ти је част од новог насеља! . —_

= "Ааа, — присећа се кнез, — јесу ли то они што пролетос

дођоше из Влашкег Па, како се владају“

= Добро. добри су људи, слажемо се.

НПонекипут, кнез се као забрине, те запита:

== Ама, који ти је тај: Да ми ниси неку арамију довукао, да га не прокљуве Турци па белаја да имам са њим“ Или лутора каквог из ћесаријег о 5 _ -

= Не брини, — умирује га кмет. — Српека је вера, чокој из Влаште, па се склонио човек овамо, дојадио му спаиски ку-

лук. Бележи га слободно у тефтер, искрчио човек већ три дана

орања, рије ко кртица. Е __— Е, кад је тако, нека крчи, и онако је мното пустолине, одобрава кнез. - т 5

И Крајина се тако, полатано и неприметно, обнављала досељеницима и бетунцима. Одакле их све није било! Неки се враћали из Баната, неки прелазили из Влаште, неки долазили од Видина, па чак и таме из Бугарије, све се то склањало у мирни и берићетни виштајет Кајраштанитит.

А: ваистину, дебели мир, сладак као дремеж, владао је Крајином, нарочито по селима, тамо иза Кладова па све до великих планина, где су одвајкада купиле данке и судиле омање кривице Карапанџе и где им се нико у тај посао није мешао. Па ко није тражио бољет хлеба од проје и лешших колача од погаче, коме је у пост пријао празилук, а у мре. овчетина, заливена домаћим вином, томе, вала, нису биле ниске крајинске уџере ни тврди лежаји крај огњишта, а већ да се ко потужио на крајинске губере — није се никад чуло! -

Стари су људи казивали још и то да су давно некада сами

· Турци стрибирали араче, али су се новац и храна покупљени од

народа растапали и чилели пролазећи кроз многе руке царских чиновника. И, веле, најзад се у Цариграду досетише да поставе кнеза, те паша у Видину између својих хришћанских слугу закнежи најпоштенијета из овога предела. Отада је кнештво прелазило с оца на сина, с брата на брата, с ујака на сестрића, како кад. Ако би Турци кнезу отсекли главу, тада би његов син, брат или сестрић примио кнештво. о |

Мењало се презиме, али је остајала иста крв и кућа, јер су Турци били мудри. Они су знали да ће од страха, пошто је оцу отсечена глава, син бити покорнији, а знали су и то да ће народ боље слушати старе кнежеве него неког новог који тек треба да стиче угледа. За немачког рата, кажу, шуровао тадашњи кнез

аде