Naša književnost

| | | | |

488 - - Књижевност

варалицу; пропали. сте ако заборавите да плодови припадају свима а земља никоме“

И Кан ак питира Лока: „Не би било неправди да нема својине“.

Као даљи развитак друштва, после друштвеног уговора, __ рударетво и пољопривреда — сматра Русо — изменили су природно стање људи; „...Оног истог тренутка кад је човек осетио по-

"требу да му неко помаже, чим је приметио да је пробитачно за

једнога да извуче корист за двојицу, нестаде једнакости, заведе · се својина, рад постаде нужан, а простране шуме претворише се

у насмејана поља која је требало шкропити људским знојем, и

на њима се, ускоро, виде како ропство и беда. клијају и збирају се са летином“

Употреба. : у злоупотреба својине створили су. пе Јеннакоам међ људима.

Својина је код њих пробудила похлепу, страсну тежњу да умноже свој иметак, а, самим тим, склоност да узајамно штете један другом, јер се не може даље богатити сем на уштрб другога. Рађа се господарење над људима и потчињеност, насиље и пљачка. Богаташи су почели да презиру све друге и, „служећи се својим старим робовима да би засужњивали нове, они су смерали само то да подвласте и пордбе своје суседе: слични оним изгладнелим вуцима који, пошто су једном окусили људско месо, неће Руште никакву другу храну, и желе једино да прев диру људе“.

Свако природно Ма вербе прне међ. људима; они постају тврдице, похлепни, зли; и — несрећни.

Слабе стежу нови окови; богати стичу нове снаге. Бесповратно је срушена природна слобода. Утврђује се заувек за-

"кон својине и неједнакости. Од веште отимачине изграђује се

неопозиво правог У корист неколицине похлепних, присиљава се, убудуће, читав људски род на рад, на ропство и беду:

| Оно „природно право“ остало је у примени још само у односима између држава. Али, и отуда су проистекли „ратови, битке, убиства, одмазде од којих се јежи природа а вређа здрав разум, и све те страхотне предрасуде које уздижу до врлине част у проливању људске крви. Најпоштенији свет је научио да рачуна међ своје дужности тамањење себи сличних: најзад, ето, људи се убијају на хиљаде не знајући зашто; и чине више уморства за цигло један дан борбе, и више страхота приликом заузимања једног јединог града, неголи што би их починили у природном стању кроз читаве векове, на целом земаљском шару“.

То је слика коју Русо даје о грађанском друштву. И завршава своје дело О неједнакости: ,..очигледно је противно природном законику, ма како га дефинисали, да дете заповеда старцу, да глупак води разумна човека, и да се шака људи гуши