Naša književnost

Ж-Ж. Русо 0 Н | 0 | 487

С друге стране, „одредбе тог друштвеног уговора морају бити под) еднаке за све, јер се, иначе, не би добила она то по о отштта, сагласност“.

: „Све све одредбе“ — каже Русо —= „своде се, "дабоме, на једну једину, наиме: потпуно отуђивање од стране сваког сауговорача свих сопствених права у корист целе заједнице; јер, шрво, пошто се свако даје цео, услови су једнаки за све; а пошто су услови једнаки за све, нико нема интереса да их начини тштетним по друге“. Другим речима, пошто је јавна власт заснована на инди“ · видуалним жртвовањима, сна почива у целокупној заједници,

„пошто се суверено тело састоји од појединаца који је и са-

чињавају . Сувереност је, дакле, исто што и општа воља грађана.

Доцеије ће се још боље видети како ови ставови, уствари, претстављају једну снажну револуционарно демократску теорију.

Пред крај живота, Русо је у Дијалозима у којима Русо суди о Жан-Жаку (трећи дијалог) написао: „У свима његовим (Жан-Жаковим) списима. види се развијање његовог основног принципа да је природа створила човека срећна и добра и да га је друштво искварило и начинило несрећним“. Човек је рођен слободан, а свуда је у оксвима.

У „природном стању“, дакле, човек је био срећан, добар и

слободан. У друштву је постао несрећан, зао, порочан и роб.

Срећан; Шта ми о томе знамог У сваком случају, он је, вероватно, друкчије поимао срећу него ми. — Добар: О томе је чак и Хобс имао друкчији став. Међутим, ми можемо, данас, о томе имати и супротно мишљење, Али, за век у коме је живео Русо, то је било, — за Цркву на пример, — право богохуљење: јер, ако је човек по рођењу добар — шта је, онда, остало од „првог греха“, од католичког „откупљења грехова · и од учења да смерно и оерушено, у страху и стрепњи, очекује — РП1ег 1гае.

Човек је у друштву несрећан, зао и роб. Откуда је, како је до тога дошло, кад је добровољно, друштвеним уговором, ступио У заједницу У којој треба да владају једнакост и људско правог

Како је дошло до тога да цео смисао ПРупшвен ог уговора буде извитоперен% .

Русо даје одговор у своме делу О неједнакостима, које је, на први поглед, у основној контрадикцији са Друштвеним уговором; но та контрадикција је, уствари, само привидна. За Русоа, како изгледа, прво дело претставља морално право човека супротстављеног политичкој тиранији; друго, пак,

објашњава како је та тиранија васпостављена.

„Први човек коме је, пошто је оградио парче земље, пало на ум да каже: „Ово је моје“, и да нађе свет довољно наиван да у то поверује, беше прави творац грађанског друштва. Коликих ли би злочина, ратова, убистава, коликих ли би беда и ужаса уштедео људском роду онај који би почупао коље и за. трпао јарак, узвикнувши својим ближњима: „Не слушајте ту

7 Књижевност |

АЕ