Naša književnost

| | | | | ј-

490 | и = Књижевност

од најреволуционарнијих теорија, која је, у томе добу, могла изгледати страшна. Уствари, као што ћемо видети, она се таква

"учинила баш самом Руеоу.

Модерна. наука не прихвата ни идиличну поставку „о природном човеку“; још мање да је тај „природни човек“ склопио друштвени уговор са себи сличнима.

Разуме се, да се прелазак из „природног стања“ у живот. заједнице и стварање друштва и државе није обавило — ни прећутним, ни изричитим - вањем „друштвеног уговора“. Та теорија је скоро потпуно напуштена. Поставка о дру шттвеном уговору, као таквом, није ништа друго до обична правна фикција. ЈБудско друштво и држава створени су на сасвим другим основама.

_ Поред тога, као што смо. видели, „друштвени: уговор (којим је требало обезбедити: такву друштвену власт, која би била заштитник људских права и слободе) не значи ништа — баш по Русовљевом делу О неједнакости — будући да је установа својине створила не само разлике међ људима, већ —- на њима изграђене — и тиранију, и беду, и ропство, и несрећу. Што је. све у основној супротности са оним због чега је и закључен друштвени уговор. А, ипак, у томе Русо није дошао у супротност са самим собом. Него у тој објективној ПРСНО "лежи врховни смисао његове револуционарности; ·

-Међутим, системе не треба оцењивати по ономе што они дословно излажу; него по ономе колико су допринели општем друштвеном развитку. о:

У том погледу, слава Жан-Жакова је неоспорна.

У друштву у коме је човек био сведен до ништавила и у коме је све било феудатистички подређено а људи Русо је узносио човека —- као „суму свих ствари“. Човек није рођен да буде роб, нити је то био — пре стварања „глупих праБанских установа“. Природа му омогућава да живи срећним животом и да. развија врлине. Друштво му је разорило срећу и потчинило га.тиранији, начинило га робом пред својином, развило до чудовишних размера неједнакост, бацило га у принудни рад "и умножило пороке. Међутим, друштво је створено ради човека. Уствари, све се окренуло против човека. Па, чак и цивилизација. Јер су неједнакост и цивилизација претстављали „само привидан прогрес у правцу усавршавања појединца, док се, у самој ствари, тај процес кретао у правцу декаденције људског рода“. Друштво засновано на предностима богатства потстиче та-

·„лентоване људе, који величају раскош, пишу оде тлачитељима, с

презиром гледају на потчињене, мале људе, не саосећају са њима. Али, то друштво и не може да потстиче врлине — јер би онда било против сама себе. Наука и уметност не служе друштву него појединцима). Оне не развијају друштвене врлине и општу корист заједнице; а, самим тим, то огромно средство напретка