Naša književnost

Као роса ~ = - 461

врата трпезарије, с главом нагнутом устрану. Она се само тренутак осврнула на мене, па ставила прет на уста и зашиштала: = Штит!

Разумела сам да треба да будем мирна да би она боље могла ла чује шта се догађа у трпезарији. Застала сам и тако, нехо- | тице, почела и ја да ослушкујем. Али кроз стаклена врата трпезарије разговор се чуо само на махове, кад би они тамо, у: О зарији, подигли глас.

Сећам се, зачудило ме одмах што госпа-Коса не виче, не _грди, не цичи. Њен глас звучао ми је онда, иза врата, доста стишано, испрекидано, као кад човек оклева у говору тражећи праву реч. Тек данас, када у сећању изазивам оно што сам тада чула, мени постаје јасно да је госпа-Косин глас тада морао бити пригушен узбуђењем, да је губила дах — као што га губе људи јако узбуђени у најпресуднијим тренуцима неке препирке. Чула сам, уствари, само понеку реч и реченицу, а и њихов смисао измицао је мени, детету, које још није ни наслутило сложеност односа међу људима и тврде наслаге предрасуда које их раздва-

ЈА Тако тај необични ноћни разговор између госпође. Косаре

Хаџи-Јевтић и студента Душана Витеза одјекује и данас у мени, искидан, нејасан, попут гласова сапутника када човека заноси сан у захукталом возу.

Да ли је тај разговор дуго трајао — не бих поуздано умела да кажем. Мени се чинило да јесте,

Сећам се, на врхунцу узбуђења госла-Коса је гласно узвикнула: — Ко сте виг Шта сте виг.. Како сте се усудили“...

Да је њен глас имао призвук презира — то сам осетила утолико јасније што сам у једном тренутку добро чула и Дучин узвик:

— Не вређајте, госпођо!...

Кад је на час завладала тишина, иза стаклених врата чуло се нечије јецање. Уздрхтала сам: то Јелка плаче. Била бих полетела к њој да ме нису задржавали стид и страх. Само сам Јаначековити доштатнула:

= Јелка плаче...

А она ме строго погледала и опет зашишташта:

= Шиити !

Но узалуд је даље ослушкивала. Разговор се није даље настављао. Чак је и Јелка престала да јеца. У тој титливи која је, чини ми се, потрајала доста дуго, одједном је нешто с треском пало, ваљда оборена столица. Госпа-Коса је цикнула:

— Зар пред мајком“...

А у исти мах Дуча је нагло отворис врата... Поред мене и Јаначековице прошао је као да нас не види. Сам је и велика улазна врата и изишао у ноћ.