Naša književnost

462 - - Књижевност

Врата трпезарије остала су за њим широм отворена. Сада сам могла да видим Јелку. Седела је за столом укочено, са шља-=“ кама притиснутим на оба ока, као човек који нешто неће да гледа. Госпа-Коса је стајала негде према њој, од мене су је још крила непрозирнја стаклена врата, а њен глас је сад безобзирно праскао:

=. Пред мајком се љубиш! Бестиднице! Зар ниси могла да га одгурнети, да га ударишг Но, ја ћу теби већ показати!

· Госпа-Коса се појавила на вратима трпезарије, сва зајапурена, и ошинула нас бесним погледом.

— А ви сте прислушкивали, наравно, — рекла је у пролазу Јаначековици. И, пењући се уз степенице: — Ако, имали сте шта и да чујете! — Са врха степеница, строго: — Јелка! Хајде горе!

Кад је најзад залупила за собом вратима, ја сам притрчала Јелки. Хтела сам да је загрлим, да јој нештто кажем, да она мени нешто каже. Али и кад сам се привила уз њу, она је остала нема, непомична, налакћена на сто, затледана преда се — као да никада више неће променити израз ни положај.

Те јесени мати ме уписала у школу. Обузета новим доживљајима, новим познанствима, ја сам убрзо заборавила на моје летовање с Јелком. (Деца уошште заборављају лако и најрадосније и најтужније дане. Утисци из тога доба избијају на површтину тек када човек одрасте, често изазвани једва докучивим поводом, и тада могу бити необично јасни и живи.) Јелку је из мога срца истиснула моја прва учитељица, мила, проседа жена. Била сам пресрећна кад би ме похвалила, помиловала — и зато сам постала вредан ђак.

Мати је била задовољна што се више не мотам, вечито докона, око њене маштине, не турам прете под иглу и не стојим више нетремице загледана у сваку њену нову муштерију.

Једног пролећног дана седела сам у свом куту крај прозора, занесена разгледањем слика у некој књизи за децу, кад у соби неко изрече једно мени јако познато име... Дигла сам главу с књиге и ослушнула.

Код мајке су биле неке младе госпође. Хвалиле су спрему Јелке Хапи-Јевтића коју је мајка саштила. Причали су мајци " о Јелкином венчању.

— То је била најлешша млада овог месојеђа, — рекла је једна од њих.

— А младожења: — насмејала се друга. — Виде ли му, бога ти, трбушчић 7 |

—_ А виде ли ти ћелуг — зацени се друга. — Полијелеј се у

њој огледао.

2

Х