Naša književnost

И људи проходе 469

=

И вријеме с повелим цвијећем сшрмотлављујг се празно у празнину; и мора, земље наднебески просшори.

Љубави која си дирнула бескрај, ниси побиједила смрт. А санг Прича. Човјек сам који лу драло у свршеном, с ледом, вашром, опејенама, варкама: пашња. Али носим у крви један цвијеш и можда та нико неће имаши. - Зботом, далека. Зболом, мјесечево перо. Гдје си, не знам. Не знаш, куда проходим.

Луиђи ФЈОРЕНТИНИ (Превео с италијанског А. Цетинео)

(-