Naša književnost

АТА _ Књижевност

рових способности. У исто време занимао се и неком машином помоћу које је рачунао да ће научити да лети. Остао је на покушајима, који му не пођоше за руком. Али, никада није у тој мери напустио свој наум да би хладнокрвно могао да поднесе да тај покус неко означи као штимеру. На тај начин, његови пријатељи с поуздањем могу очекивати да ће га једног дана видети како титра у зраку.. У то доба му посаветовах да постане лимунадар и да отвори болту-кафаницу на тргу Пале-Роајал. Тај предлог нас је дуго занимао. Предлог је имао ту добру страну што је био луцкасто весео; али, како је у њему била и уносна страна, лако је могао бити прихваћен од женевеског грађанина“.

· Русо се, тада, сав баца, као у некој екстази, на компоновање. И убеђен је да је музика његов прави позив, Његов Сеоски врач (Це делп демШ аве) претставља почетак комичне опере у историји француске музике. Жан-Жак, у Исповестима, ни мало не претерује у опису успеха који је доживео овај комад у Француској. Уствари, он не може да преболи мисао да није велики музичар. И осећа се како му је и најмањи музички успех дражи од свеколике књижевне славе. А скоро до краја живота не напушта рад на своме Музичком речнику. У исти мах, Дидро му поверава да пише чланке о музици 5а Енциклопедију. -

Али, тада, Академија у Дижону расписује конкурс — Да ли су наука и уметност допринели прочишћавању обичаја: Русо узима перо да одговори на то питање и — одушевљен Бифоном, пријатељ Дидроа, обожавалац природе о којој сања измрцварен зживотом у Паризу — он исписује мото из Овидија: Ватђакиг Бе ево зшт, аша поп тфећбег МЕ.

Добија награду и постаје славан.

Славан и особењак, он се не сналази у Паризу и сања 0 пољеким пределима своје младости. Опис његова повлачења у Ермитаж, читаоци ће наћи у Исповестима. Ми ћемо се да бисмо допунили ту слику и очима његових пријатеља — непријатеља — вратити још једном Гриму: |

_„Русо је“ — пише Грим — „посетио своју отаџбину (252неву) из које се врати прилично'незадовољан, после шест сед“ мица. Џо повратку, проведе две или три године у друштву пријатеља. Како је госпођа д'Епине на своме имању у шуми Монморанси имала кућицу, поред замка, он ју је салетао и преклињао да му је изнајми, говорећи како му више није могућно да живи у том ужасном Паризу. Ето главних поглавља из живота овог.

' славног писца. Његов приватан и домаћи живот није ништа мање

занимљив; но он је забележен у сећањима двојице, тројице његових негдашњих пријатеља, који су заслужили поштовање што о томе нигде ништа нису објавили... Напустио је своје старе пријетеље, међ које смо се убрајали Дидро и ја. Заменио нас је светом из највишег друштва. Не улазим да ли је овом заменом