Naša književnost

"Ж.-Ж. Русо ; г – 415

.

што изгубио или добио. У друштву својих пријатеља, наилазио је на блискост и уважење: но углед, и више од тога, супериорност дара што је морао признати некима од њих, можда су му односе с њима учинили мучним; и тако је изабрао Монморанси да му се тамо, без такмаца, кади као највећем и најистакнутијем уму у целој краљевини. Улога особењака полази за руком сваком ко има храбрости и стрпљења да је ипра. Жан-Жак Руса је провео век грдећи великаше; потом је изјавио да је само међ њима нашао пријатеље и врлине. Те две крајности су, такође, 'биле филозофске; забављајући се његовим предубеђењима, често сам му се потемевао. Свиђало ми се да га понекад побијам његовим сопственим оружјем.

А на једном другом месту, барон д 'Олбак је забележио: „Дидро, Грим и ја створисмо пријатељску заверу против везе између Жан-Жака и Терезе“ (у једној гостионици у Џаризу у којој се хранио, Русо се упознао са Терезом Левасер, која је ту радила као служавка, саживео се с њом и њоме се оженио). „„Он је био повређен том нашом усрдношћу, увређен нашим неодобравањем те везе, и, од тог тренутка, окрете се против наше терезијевске филозофије. Што смо се ми више трудили да га вратимо његовим старим приншитима и његовим ста-. рим пријатељима, он се све више удаљавао и од једних и од других... ·

Навели смо ова два става из Грима и д' Олбака да би читаоци Исповести делимично назрели другу страну оне море која је гушила Жан-Жака и да би им били схватљивији његови вапаји против „долбаковске котерије“. Но, ми ћемо се опет МОБВа тити на његове односе с пријатељима.

Т-ђа де Ликсанбур и Малезерб (то је онај исти Малезерб чије је гиљотинирање, у дубокој старости, за време Револуције, паљлетично описао Миштле) — благонаклоно му помажу да се Емил оштампа; онда, одједном, перу руке. Париски Парламент (у то време тако су се звали краљевски судови и у Француској их је било дванаест), у борби с језуитима, страхује да му ови не замере да је — допуштајући да угледају света и такве књиге равнодушан према вери. И устремљује се против овог Русовље-

вог списа. Из сличних разлога —- због јансениста напада га и надбискуп Париза. Жан-Жак не може да се снађе: па, те исте мисли он је износио и раније у својим списима — и нико није

био устао против њих! Сада, штампање Емила наилази на непремостиве препреке.

5)

Жан-Жак, болестан, живи у повучености. (Узгред буди речено, занимљива је његова полемика с Дидроом — о усамљености.) Он ствари, углавном, поима срцем, осећањима. Међутим, до-

„ А