Naša književnost

416 . - Књижевност

<

гађаји, ван којих он живи, узимају вртоглави ток. Преосетљив, он не може да одржи корак с њима. И понекад му се чини да се свет претворио у лудницу. Ето, док Жан-Жак верује у немерљиву силу језуита, и да су моћнији и од јансениста, и од парламента, и од енциклопедиста, и од свих оних „који не би хтели га подносе њихов јарам“ — ти исти језуити, уствари, преживљавају своје најмрачније дане, С друге стране, Жан-Жаку се чини да „велика маштина почиње да тоне, као што све наговештава у са-

_ дашњем стању ствари“ и да је „француска монархија на умору“..

Међутим, то се не чини само њему. Неки саветник Париског парламента обраћа му се за мнење да ли да „изабере склониште у Женеви или у Швајцарској“ да би спасао себе и породицу од догађаја који се, у свој страхоти, примичу. — Тако мисле и многи други. — „Стање ствари — каже Русо — које је ишло све на горе, претило је да ће у Француској ускоро доћи до растројства.

· Чуда и покори једног несрећног рата, који су сви долазили кри-

вицом владе, неописиви неред у финансијама, трзавице сталне у администрацији подељеној дотада између два или три министра у отвореном рату једног против другог, и који су, да би узајамно наудили један другом, вукли у пропаст краљевину; опште незадовољство народа и свих отачаствених сталежа; тврдоглавост једне јогунасте жене, која је, жртвујући својим ћудима свој разум, ако га је, и у колико га је, и имала, уклањала скоро стално са положаја најспособније, да би на њих постављала 'оне који су се њој највише свиђали...“ — све је то говорило у прилог слома. „То предвиђање ме је доводило у недоумицу (пише Русо) да ли да и сам потражим склониште ван краљевине, пре но што избију нереди, који су претили“... И Жав-Жак, који је страсно желео разарање тог света с којим није имао ничег заједничког, са зебњом очекује тај ураган и успокојава се мишљу да га та ватра неће сажећи због његове „сићушности“ и због његове „мирољубиве нарави“.

Или се то, можда, Жан-Жак само претвара“ Зар он не очекује Револуцију: Уствари, прожет оном хугенотском револуциснарношћу прогоњених, он је страсно желео разарање једног дотрајалог поретка и очекивао је Револуцију, коју је обазриво, увијено, апстрактно, теориски тумачио. Револуцију, која би била много стварнији и потпунији корак у друштвеном развитку него што је то била Реформација.

Међутим, проповедајући осећајност, он је био исувише преосетљив да би хладно, разумно, прибрано, храбро и трезвено могао поднети ужасне противречности тог предреволуционарног. доба. Опет се он (не смејући да то искаже) пита да ли је свет лудница — или он полако силази с ума.

И њега захватају страх и неспокојство.

Он више нигде нема мира. Ни пријатеља. Ни подршке. Људи та се клоне и он њих. Свуда је само сумња и сукоб и зла воља.

«