Naša književnost

478 | - Књижевност

своје имовине“... „Ја данас са извесношћу знам (писао је Јум) да је афектирање с бедом и сиромаштвом само обично шарлатанство којим се г. Русо са успехом служи да би био интересантнији и да би изазивао сажаљење света“.

И Русо бежи из Енглеске. Прелази опет у Француску. Једно време, гоњен страхом (и својом манијом, склања се код Мирабоа, чувеног са свога „Пријатеља људи“ и, поред Др Кенеја, једног од најистакнутијих претставника физиократа; опа Онаре Гавриел

Ринетиа Мирабога, једног од будућих вођа Револуције. „Како би

било лепо кад би пријатељ људи даб склоништа пријатељу једнакости“... писао му је у једном писму Русо. Али ни то склониште не прима. Затим, под лажним именима, лута од Нормандије до Лиона и Гренобла, до Гран-Шартреза и Бургоена — поогањан собом и страхом од других.

Најзад, године 1770, скрасио се у Џаризу. У сиротињском стану у улици Платријер —- која се, не по беди у којој је он живео, него по сјају његове књижевне славе, данас зове улица Жан-Жак Русоа! — наставља с писањем. На четвртом спрату једне кућерине, под кровом, живот Русоа не оправдава ниуколико сумњичења Давида Јума: он ту живи (с Терезом Левасер) од цигло четрдесет солди, колико дневно зарађује на преписивању нота; а 1776 вапије да га, заједно са женом, приме у убошку болницу. ;

Растрзан душевно и у беди, он пише други део Исповести, Размишљања о управи у Пољској, Сањарења и Дијалоге Разочаран, сумњичав, неповерљив, у

· мрачном расположењу, он је већ скрхан и неизлечиви болесник.

И убоги старац. Нигде се то боље не осећа неголи у Дијалозима у којима Русо расправља о Жан-Жаку.

Он се плаши да ће све пропасти, да ће му и рукописи бити уни--

шттени, — шта ће бити ако се открије прави смисао његових речи“ — и, у тој опсесији, један примерак Дијалога тајно скрива у олтар Богородичине цркве — да би их сачувао, да би доспели до потомства, да би их спасао и отргао од људи који га гоне. А није свестан да је већ духовно завладао светом силније од моћних Лујева „милостивих краљева“.

Једног зимског дана, у његов самотни стан уао је, обавијен кишом и матлом, младић који је учио у неком париском колежу. Био је то млад човек осредњег раста, пискава гласа, са наглаштеним араским акцентом, и високопарне учености. Да ли је још тада носио обојене наочариг Звао се — Максимилијан Робеспјер. Затекао је старца Русоа како, у леденој соби, хладном руком пише топла Сањарења усамљеног шетача и жарким бојама, које су као далека музика, слика брегове и таласе језера

Бијен... „Кадикад, у мени се рађаше магновена и тренутна по-.

мисао о непостојаности ствари од овога света чију ми слику