Naša književnost

Ж.-Ж. Русо ј - 481

Ето, у том добу је живео Жан-Жак Русо „републиканац и бунтовник по занимању“, како је говорио сам о себи. Живео је у средини „чије су све максиме биле опречне његовима“ — како је, опет, сам говорио. У тој средини су, за забаву краља и Ри=

шељеа, чак и Волтер и Рамо имали да — за трен ока! — створе.

оперу. У њој није било правде за јадног Жан-Жака, секретара _ грофа де Монтегија. „Требало је да осетим да је неприлично“· писао је Русо са језивом иронијом г-ђи де Безанвал — „да ја, плебејац, тражим своје право против једног племића. Зар ја имам претке, титуле% Једнакост без повеља, зар је то једнакост... Г. де Монтеги је могао... да јури за варалицама, да и сам буде варалица, но његови су преци стекли част и за њега.“ Он је увидео да је „велика максима тога друштва да се увек слабији жртвује моћнијему“. И омрзнуо је „те глупе грађанске установе“. Видео је све интриге и лудовања. А сам је гладовао и преписивао "ноте за тридесет солди дневно. То доба и та средина били су основа онога што је насликано у Исповестима. Он је гледао неједнакост и беду; раскоши разврат; он је знао и стрепео од Јебге де сасћеј, знао је за подземне ћелије (опре ег), за тамницу у Венсенској кули и за Ба-

стију, у које су трпали, поред толико других, и Волтера и

Дидроа

Фрондер, потомак хугенота, бунџија, Русо је срцем устајао против тог поретка. Волтер је оним латинским генијем, оном француском логиком, оном Паскаловом“ „геометријом духа“ доказао пропаст старог режима. И наругао му се духом Раблеа. Монтескије је, проучивши величину и пропаст Рима и уставност Енглеске, упућивао на угледање на ову земљу. Дидро и д Аламбер су се још више приближили Револуцији. А Жан-Жак је осећајна компонента те Револуције. И социјалистичка. Њега су болеле неједнакост и патње људи и проповедао је једнакост и правду. У оном најдубљем и највечитијем људском крику, овај бунтовник срцем завапио је над тим што се „шака људи гуши у изобиљу, док изгладнело мноштво нема ни оно што му је најпотребније“. Он је био песник и проповедник и велики говорник санкилота. И док су Волтер, Монтескије и остали утирали пут жирондиншима, и прађанској републици, Русо је (иако лично клонуо) био узор Робеспјеру и јакобинцима; па и Бабефу.

Бунтовник срцем, Жан-Жак је долазио у сукоб и са време-.

вом и са људима који су радили на истом делу (Волтер, Дидро, д Аламбер...) Таквоме, зар је чудно што су му препукли нерви и срцег Па, ако је у том лудом, ужасном, па ипак великом добу,

Жан-Жак подлегао манији гоњења, није ли то права слика сре-.

дине, најпотпунији крај Исповести и трагедија достојна велике људске драмег . 5