Naša književnost

| | | Ц

482 ; - а Књижевност

5

Како је Жан-Жак видео светг

Он је веровао да је музичар. И, збиља, његово дело звучи као музика. Уствари, он је био и књижевник, и правни писац, и филозоф, и идеолог Велике револуције и фрондер, „републиканац по занимању“, револуционар. А револуционар, он је у музици створио нов правац. У књижевности, такође (он се међ првима послужио речју готапаџе). У филозофији је творац оне осе-. Бајне и идеалистичке трансцеденталности. У педагогији је он узор за Песталоција, Фребела, Ђуја. А његова теорија о држави је, уствари, теорија револуције. Као правни писац, он је један од класика у науци о држави — на коју је гледао другојачије од правних теоретичара, који се — не схватајући његову револуци- · онарну суштину — већ скоро два века позивају на њега. У Револуцији — преко јакобинаца — његова су дела била „библија“ у стварању једног новог света, који, опет, није постао онакав каквог га, је он замишљао. Једном речју, Жан-Жак је, не уобличавајући га потпуно (ма да је томе тежио) — створио читав један систем у јавном праву, књижевности и филозофији.

Као и у сваком свеобухватном систему, разуме се, имату и извесних противречности. Поставља се питање, да ли те противречности имају свој извор искључиво у њему самом, — или су ане одблесак стварностиг Или је, другим речима (као што је говорио Ентеле), Русо био „двадесет и три године пре Хегеловог рођења дубоко нагрижен хегелијанском заразом, дијалектиком противречности“. (Дигуи је дао занимљиву студију о Русовљевом утицају у Хегеловом делу.)

6

Његови пријатељи су сматрали да је он пун недоследности, противречности и пусте, тренутне ћуди. За прво његово дело, тврдили су да је устао против „културе“ само зато, јер му је, по савету Дидроа (који је, тада, био заточеник у Венсенској кули), било драго да усвоји тај парадокс. Жан-Жак се оштро супротставио том тврђењу. И у Исповестима он нарочито наглаштава да је, још одмах, одмарајући се, у хладу, на путу за Венсен, нашисао „Фабрициусову прозопопеју“; дакле, пре ви-

_ ђења са Дидроом, пре но што му је овај могао сугерирати

било шта.

Тај исти Дидро и Грим, опет, хотећи да прикажу његову недоследност, открили су свету („тајну која им је била поверена или су до ње дошли на препад“... како би рекао Дидро) да је Русо (који је проповедао „повратак природи“ и нужност да родитељи сами васпитавају и одгајају децу) однео своју, коју је изродио са Терезом Левасер, у Дом нахочади. Сада сасвим друк-