Naša književnost

Ж-Ж. Русо 433

чије звуче Гримове речи, које смо горе исписали, како њему и Дидроу припада част што нису нигде објавили „занимљиве ствари из приватног и личног живота Ж- 2. Русоа“. |

У свађи са Дидроом (кога је, ипак, веома поштовао), са Гри-

мом, д'Олбаком, д'Аламбером, Мирабоом, Русо је био у сукобу“

и са: Волтером. Кад му је послао своју прву Расправу, Волтер му је одговорио писмом: „Примио сам, господине, вашу књиту против људског јрода, и захваљујем вам... Нико није са више духа предузео да нас начини животињама неголи ви; читање више књи· ге изазваће у некоме потребу да трчи четвороношке. Како сам ја оставио то занимање пре неких шездесет лета, осећам да је мени по несрећи немогућно да га се поново латим!“ Волтер није хтео — или није могаог — да види прави смисао Русовљевог става. —

У једном писму д Аламберу (29 августа 17257), Волтер пише: „Ако.

имате који тренутак доколице, јавите ми како су органи за мишивење Русовљеви и да ли још: пати од можданих ћелија. Ако постоји доказ против иматеријалности душе, онда је то та 60лест мозга. Може човек добити запаљење душе, као и запаљење десни.“ -

Вероватно под утицајем Дидроа, д' Аламбера и осталих (а по ·

свој прилици, патријарх из Фернеја је осетио и делић злурадости пред славом Русоа, која је расла), Волтер све опорије напада Жав- Жака. У Ргбс1< а: <рбс]је де Гош15 ХУоњу једној алузији, назива Русоа (не спомињући му име) „дивљим шарлатаном“, који, као такав, ствара нов систем васпитања. Па, ипак, кад су у Женеви спалили Друштвени уговор, Волтер је (иако је то дело назвао Је сот!таб 1ааосјај де Глпвосјабје Јеап Јасаиез) устао против тог дивљаштва и Русоу написао: „ја се не могу сложити ни са једном од ваших речи; али, док сам жив, бранићу ваше право да их исказујете!“ Међутим, тај сукоб између Волтера и Русеа (те двојице највећих у своме веку) имао је много дубље значење. И у њему много рељефније видимо лик и једног и другог. Волтер је — као, Декарт — веровао у разум; и — у енглеске грађанске слободе. Русо је — као Паскал сматрао да срце има своје разлоге, које умне може да схвати (да ли је он утицао на Канта у стварању трансцеденталне филозофије и критике чистог ума); — и страсно је тежио једном свету једнакости, без приватног власништва, и у природној, људској радости. Волтер је био стран Русоу зато што је овај, и сам разбијајући окове старог режима, и на свој начин, понесен својом хладном логиком, био далеко од тога да осети ведрину и радост будућег света. Волтер се ругао „оптимистима“. После ужасног земљотреса који је, године 1755, разорио Лисабон, Волтер је написао своју поему е дезасфте де Шеђоппе — шп ехтеп де сег ажоте: фошћ езЕ Кјеп. У њој се потсмева оптимизму Лајбница (и Русоа2) који је веровао да је овај свет „најбољи од свих могућих светова“. -

Маи а Цеа ране 4 пару раван ПАРАН ЛИ