Naša književnost
| | | |
484 | о о ______ 5 Књижевност
РћНозорћез |готрез аш стег: „Тоше езч| Бел“. Асеошгег, сотљетирјег сез гшпез аПгецез,
" Сез Феђг, сез Џатђеашх, сез сепдгез таешгеџзев, (Сез фепштез, сез ептапћу Рип зиг Гашге епга55б5...
„Русо се нашао повређеним овом поемом: њему се учинило да ју је Волтер срочио на његов рачун (а не против Лајбница). Тада је написао једно писмо Волтеру (на које овај није одговорио) и рекао му да је чудновато да човек коме је све ишло на руку да овај свет узме с најведрије стране, проповеда другима, којима је судбина била неупоредиво мање склона, да је све у животу само зло...
И то је, сматрамо, врло карактеристично место у Русоу. Он је веровао у живот и (упркос свега) у радост живота. Његова борба није, као код других, став некаквог мизантропа (каквим су хтели да га претставе). Напротив. И није случајно што је он један од првих који је (у Писму д' Аламберу) изванредно приказао прави карактер Молијеровог Мизантропа: .. он није, дакле, непријатељ људи, него непријатељ злобе једних и подршке коју та злоба налази код других“. | Е
Али, да оставимо ове сукобе Жан-Жакове са пријатељима и сувременицима. Они су били неправедни према њему. Но, и он је био (истина, мање од њих) такав према њима.
1
Барон дОлбак је на једном месту (и, изгледа, тачно) овако. уочио једну одлику — иначе мирољубивог — Русоа: У обичном разговору, Жан-Жак је изгледао као просечан неталентовани човек; кад бисте му противречили, у њему би запламсала генијалност. Човек који је добар део свога века провео у природи пре. но што је дошао у Мариз, да би се, ускоро, опет повукао у уса-
„мљеност, Русо је (као што је говорио) ушао у једну „средину
чије су све максиме биле супротне његовима“, у друштво чија је „велика максима била да се увек слабији жртвује моћнијему“. И „омрзнуо је те глупе грађанске установе“. Али, не само то. Он није могао да се саживи ни са људима те средине, нити са оним што су они проповедали. И отуда, делимично, и с његове стране, оно неслагање са сувременицима. Усамљеник, одушевљен. природом, антиком и Плутарховим грађанским врлинама, он је, још 1748, у једном писму рекао: „Сигуран сам да нема ниједног песника трагичара који не би био дубоко повређен да се у животу није десио ни један од великих злочина... Па! господо пријатељи нашти уметници, зар ви хоћете да заволим ствар која наводи људе да тако осећају! Добро, готов сам и да пристанем на то, али под условом да ми докажете да једна лепа статуа вреди