Naša književnost

Ж.-Ж. Русо | 485

више од лепог дела, да једно парче платна на коме је сликао Ванло вреди више од врлине.“ . -

Можда је због те противречности према средини, — и, нарочито, према „д' Олбаковској котерији“ — он и заузео онакав

став према материјализму. У то време Дидро, Ла Метри („О Ћћота= таб тласћпе“), д Аламбер, д Олбак били су претставници материјалистичког учења. Рекло би се (и ту би мишљење барона д'Олбака било сасвим на свом месту) да је Русо баш из личног неслагања, из противречења њима, отишао на супротну страну - крајње „осећајности“. И постао — насупрот њима — проповедник и претставник уверења да је „човек велики само по своме осећању“. И да „ланац осећања означава ток мога бића, а њима и беочуг догађаја који су им били узрок и последица“. Осећање је, тако, за њега постало метод сазнања света и човека. Али, не и друштва. Јер, у теорији о држави, преко фикције о друштвеном уговору, у расправи О неједнакости, развојно, он сасвим напушта свој идеалистички метод сазнања, кога се при-

лржавао у уметничком стварању. У Иако му је, дакле, као потстицај, била потребна противречност да би у њему „запламсала генијалност“ — он је знао да .

„осети“ и противречности у друштву. Тај потстицај противречности код њега је био много дубљи: то је одвратност према једном друштвеном поретку. Кад је у њему то сазрело, онда је он приступао своме делу — истина преосетљиво — али помно, с проучавањем, и са могућном доследношћу.

8

Савременици Жан-Жеакови сматрали су да је он својим „враћањем природи“ донео на свет осећајност, чувствителност, сентименталност, љубав (место срачунате „галантерије“), разнеженост пред сеоским пределима и буколичко уживање живота. Делимично, и то је тачно. Други опет, као Волтер, сматрали су да је Русовљева теза повратак у варварство и тежња да се хода четвороношке. Али, колико су се сви ти људи, окупљени у салонима — па и сам Волтер — торко преварили. Иза враћања природи за Жан-Жака је постојало нешто мното дубље. Читав један поредак и цивилизација за њега су били изграђени на неприродним, извитопереним, неправедним основама. Он је стварном „праву тираније супротставио као противречност природно право човека исписано у великом „Законику природе.“ И док је тај свет (презајсићен уживањима) почињао да се одушевљава Русоом, повратак природи је требало не само да их изведе на ваздух него и да однесе и у прах развеје њихове загушшљиве салоне, и перике, и замкове, и привилегије и све њихове „глупе грађанске установе“. -