Naša književnost

|

486 ; | Књижевност

Пре Русоа, Дидро се, са филозофског становишта — а вероватно да је у томе утицао и на Жан-Жака — тротласио ,„човеком природе“. За њега је природа била најбољи — материјалистички = доказ за атеизам. (Мата пафутапг—Мафига пафитаја Баруха Спинозе). С друге стране, за Дидроа је природа оно што је супротно друштву. Друштво, које је измислило религију, власт, неједнакост, богатство, тиранију, беду — створило је сва зла и људске пороке. И он — раблеовским цинизмом — устаје против морала који се зацарио у таквом друштву. Најзад, (као претеча МабигрћПозорћје) Дидро проглашава да будућност припада природним наукама — на којима ће се изградити и наука о друштву.

У своме првом делу, неоспорно, Русо је под утицајем Дидроа. Међутим, он га се, постепено, ослобађа. И решење тражи на другој страни. Он напушта овај филозофски изглед ствари и даје се

"на изучавање такозване Школе природног права. Он,

као и други француски филозофи ХУШТ века, помно проучава Холанђанина Проциуса (Ре јиге ђе еф раса, 1625), Пуфендорфа (Је јиге пафигае еф сепшшт, 1673), Волфа (Јиз патштае тетћодо вејепш са регтасјаћшт, 1740—1748), Хобса (ЕЈетепфа рћЏозорћса де стуе, 1646, Геја ћал, 1651), Лока (Ту/о !геаНзег оп вометитенћ, 1690). У својим делима, Русо се, сваки час, позива на њих, или. их побија. И многи пасуси, рецимо у Друштвеном уговору, тешко би били разумљиви без познавања ових писапа. Русо од њих прихвата две тезе:

1. — У „природном стању“ које је претходило стварању дру“

"шттва, човек је уживао потпуно независност и слободу. У томе

стању, он није био потчињен икаквим законима: он се руководио својим здравим разумом, инстиктом и потребом самоодргжања,

И, 2. —: хотећи да окончају то „природно стање“, у тежњи да образују нацију, ти природни људи су једнодушно, било изричитим, било прећутним (свеједно) друштвеним уговором, створили једну вишу власт која је изнад посебних људских воља.

Та виша, друштвена власт — по Русоу — не води своје порекло нити из породице и родовског уређења, нити полази од превласти коју су извесне класе установиле над другима, нити од потчињавања народа ратним освајањем, нити потпадањем у ропство (Друштвени уговор, књ. 1, гл. = У). Та власт је, дакле, створена друштвеним уговором, као сагласношћу воља свих људи. Та сагласност, пак, морала је бити ошшта, јер се нико није могао одрећи урођене независности без своје сопствене воље. Па, — ако неко повреди одредбе тог друштвеног уговора, „свако се, тада, враћа у своја првобитна права и себи повраћа своју природну слободу губећи уговорну слободу у којој се био одрекао оне прве“. Пошто је сваки човек рођен слободан и господар себе сама, нико не може, под било којим изговором, да га потчини без његова пристанка“.

"