Naša stara trgovina : prilozi kulturno-istorijski i etnografski

РБ 5 г у

царевој земљи, ба нест вољан никоји властелин или који љубо човек забавити по сале, а или раз. бити купљу а динаре му силом наврешти. Кто ли се најде силом растовариз шли развалив, да плати 5 сат (500) перпер“. (Чл. 118). Још за Стефана Првовенчаног важио је пропис, по коме „у којој ли се жупе што испакости, та-зи жупа воља да да кризце воља да плати“. За краља Милутина се отишло још даље: „да при којем их селе штета најде, да плаши село ближње; ако село не плати, да плаши краљевство ми“.

Интересантан је овај пропис Душанов, којим се, уз прописивање за оно доба врло велике казне, обуздава самовоља и насиље властеле и обезбеђује трговина.

Тај смисао има и пропис по коме „трговци која продају скрлат боље и горе врсте да пушују слободно без смешње по мојој царској земљи и да продају пи купују слободно“. (Чл. 119:). Овај је пропис у толико интересантнији, шта га, у ствари, нема ни у једноме трговинскоме уговору, те је потекао извесно, из неке нарочите потребе.

Колико је трговина обезбеђивана и колико је њојзи слободе давано, доказује и овај пропис: „Забрањује се царскоме царинику да кога било ометше, или задржи, те да му своју робу прода у бесцење; свакоме су ошворени и слободни тргови, и свак да. слободно носи своју робу куда хоће“ (чл. 120.). Колико је та слобода ишла, показује следујући пропис: „Да мест вољан властелин ни мал ни велик, ни __ктшо љубо, задржати и заручити своје људи или мине трговце да не греду на тргове цареве. Да греде“