Naša stara trgovina : prilozi kulturno-istorijski i etnografski

2 пе

всак свободно“. (Чл. 121.. У вези с тим је укинуто и наметање својих производа, по ономе пропису Милутинову: „И да им се не намешује без воље месо купштуи, пили браве, или свињије, или краљево или чије годе, ни малу ни велику купљу“.

А за све противне радње (из чл. 118, 119, 120 и 121) прописане су и врло строге казне: „Ако ли који властелин задржи трговце, да плати 300 перпер; ако ла га цариник задржи, да плати 300 перпер“. (Чл. 122).

Душанов је Законик забранио Сасима да секу гору, с једним изузетком: „Нико да не забрани Сасину где колшко јест требе тргу толико-зи да сече“ (чл. 123.).

Колико се Законик старао не само за удобност трговаца, већ и за њихову безбедност, показује један врло интересантан пропис, који, управо, одговара ономе добу: „Кад се догоди да на Превопшште у неко село дођу трговци, Ф управник или господар онога села не пусти их да у селу преноће, тај 20сподар шли управник и село дужни су све накнадшти што би тушник изгубио зато што га нису у село пустили“ За јачу сигурност су трговце морале страже једна другој предавати, ако би им се што десилоа страже биле неуредне, одговаргле су и страже и кефалије (чл. 160). Златари су могли радити само на трговима (чл. 169), а по селима не (чл. 169).

Као што се види, Душанов Законик је на врло категоричан начин узимао у заштиту трговце и трговину = чак и мимо трговинске уговоре и више него што су о томе прописа имали трговински уговори. _ ; |