Naša stvarnost

ZAKOPAJTE MRTVE 19

LEVI: A mi ih ovde dobijamo džabe — na milione njih — i rupe od kuršuma i sve ostalo.

DŽOAH: To je malo gorak prizvuk. Ne freba da budeš gorak.

LEVI: Izvini.

DŽOAN: Pre neki dan slušala sam pukovnika Elvela. Znaš pukovnika Elvela, Antona Elvela, koji ima onaj mlin. Držao je govor na bankefu Crvenog Krsta, i rekao je da je u ovom ratu lepo lo šlo naši vojnici ne moraju feško da se bore. Rekao je da nas održava već sam pafriotizam. Divan je govornik faj pukovnik Elvel, vikala sam i vikala.

LEVI: Sećam ga se.

DŽOAM: Henri, misliš li da ćemo pobedifi?

LEVI: Baš me briga!

DŽOAN: (Šokirano) Henri! Kako io govoriš? Ne znam šta fi je, zaista ne znam. Ti si bio zlatan čovek.

LEVI: (Malo se nasmeje) Jadna mala Džoan. Neću više da govorim.

DŽOAN: U novinama piše da ako oni pobede, da će spaliti naše crkve i razoriti naše muzeje i... i da će ofefi naše žene! (Levi se smeje) Šlo se smeješ, Henri?

LEVI: Ja sam mrfav, Džoan.

DŽOAN: Pa šfo im onda ne daš da te zakopaju?

LEVI: Iz puno razloga. Bilo je puno sfvari na svetu koje sam voleo.

DŽOAN: Mrivac ne može da se dofakne žene.

LEVI: Žene, jeste — ali nešto više nego žene, nešto više nego dofaći ih se. Za mene je bila velika radost već samo to da čujem žene, da čujem kako se smeju, da gledam kako im suknje lefe na vefru, da vidim kako im grudi pod haljinom skaču goredole kad idu. To nema nikakve veze sa dodirom. Voleo sam da čujem kako u noći odjekuju njine visoke polpefice na kaldrmi, i nežnost u njinom glasu kad bi prošle pored mene, ruku pod ruku s nekim mladićem. Bila si divna, Džoan, s fvojom bledom kosom i dugim rukama.

DŽOAN: (Dodirne svoju kosu) Uvek si voleo moju kosu. Neće nijedna žena da ide ruku pod ruku s fobom, Henri Dekstere, dok dezertiraš grob. Ni Doris, ni ona Dženet s lukavim očima, ili...

LEVI: Ne. Ali biće fu ženskih očiju da ih ja gledam, i sjajnu boju njine kose, i ono meko ljuljane u kukovima kad idu ispred mladih ljudi. To su stvari koje mi zemlja još duguje, sad kad mi je tek fridesef godina. Punih sedamdeset godina, i da se završe jednom neužurbanom sudbinom, a ne šarenom čiodom na mapi nekog generala.

DŽOAN: To nisu samo“čiode. One i znače nešto.

LEVI: Zar još? Kome? Generalima — meni ne. Za mene to su šarene čiode.

2*