Naša stvarnost

90 IRWIN SHAW

DŽOAH: Kako možeš fako da govoriš, Henri? Ti znaš zašto se ovaj rat vodi.

LEVI: Ne znam. A fi?

DŽOAMH: Naravno. To svako zna. Mi moramo da pobedimo. Mi moramo da budemo spremni da prinesemo na žrivu i poslednju svoju kap krvi. .

LEVI: Sećaš li se prošlog lefa, Džoan? Moje poslednje letovanje. Olišli smo u Mejn. Voleo bih da se sećam toga — sunca i obale i tvojih mekih ruku — dugo.

DŽOAN: Šta nameravaš?

LEVI: Da idem po svelu i da gledam lepe, dugonoge devojke, da slušam zvuk njinih zvonkih glasova, ušima koje bi generali hieli da zapuše blatom groba.

DŽOAN: Henri! Henri! Nekada si govorio da me voliš. Meni za ljubav, Henri, idi u grob. Meni za ljubav!

LEVI: (Vedro) Jadna Džoan! (Diže ruku prema njoj, zaštitnički. Ona usltukne).

DŽOAN: Ne dotliči me se!

LEVI: Idi kući, Džoan. Idi kući. (Mrak).

(Reflektor osvelljava freći leš, redova Morgana, i Đuliju Blek. Ona jeca). MORGAM: Prestani da plačeš, Đulija. Kakva fo smisla ima plakati? .

ĐULIJA: Nema smisla, ali ja ne mogu da prestanem da plačem.

MORGAM: Nije irebalo da dođeš.

ĐULIJA: Zahtfevali su od mene da dođem. Rekli su da im ne daš da te zakopaju — mrtav i svašla.

MORGAN: Da.

ĐULIJA: Zašto ne ubiju i mene? Ja bih dala da me zakopaju. Volela bih da sam zakopana — da budem daleko od svega ovog. Ja — ja već dve nedelje nisam prestala da plačem. Uvek sam mislila da sam fvrda. Nikad nisam plakala. Čak ni kad sam bila mala. Pravo čudo odakle dolaze tolike suze. Ali izgleda mi da se sivara sve više i više mesta za nove suze. Nislila sam da ću sva da se isplačem kad sam saznala da su ubili Freda, mog malog brata. Svakog jufra sam mu češljala kosu pre nego što je išao u školu. Onda su ubili tebe. Ubili su te, je li?

MORGAN: Jeste.

ĐULIJA: Teško je fo lako znali. Ja — ja znam, ipak. Još je teže ovako, na ovaj način, s Tobom fakvim. Lakše. bih zaboravila kad bi ti — ali nisam to htela da kažem. Hlela sam da fe slušam. Oh, dragi moj. To je bilo fako svirepo. Ja se opijam. Mrzim fo, a ipak se opijam. Pevam na sav glas i svako mi se smeje. Barafala sam po vojim sfvarima onomad — luda sam. Barafam po svim tvojim stvarima fri puta nedeljno, gladim ivoje odelo i čitam tvoje knjige. Ti imaš najlepša odela. Tu je bila i ona pesma koju si mi napisao onda kad si bio u Bostonu i... Prvo sam se smejala, zatim sam plakala — divna je ona pesma — poslao bi dobar pesnik,