Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

ШИБЕНИК

Венецијанско обличје старог Шибеника нераздвојно је у мом духу спојено са успоменом на једног драгог, данас нажалост мртвог пријатеља, < којим сам се у том градчету често састајао, а на последњем састанку и за увек растао. Тај је пријатељ био Симо Матавуљ, омиљени српски књижевник, рођени шибенчанин, који ми је, за живота свог, више пута, по свом рођеном месту калаузио.

Кад се последњи пут у Шибенику састасмо, нисам могао ни издалека слутити да се нећемо више видети. Било је то отраг мало више од двадесет година, приликом неке домаће славе код Симиних рођака. Матавуљ беше дошао са госпођом чак из Београда, па ме жицом обавестио о свом доласку и позвао „на чашу разговора“ у своје рођено гнездо. 'Од Задра до Шибеника одстој није велик, — сама четири часа пута, — и тако се једног малко натуштеног, ал иначе топлог пролетњег јутра кренем у Шибеник, где ћу стићи око подне.

Кад се на морском пристану. загрлисмо и изљубисмо као два рођена, брата, одавно жељна један другога, Симо извади часовник и, не дајући ми, _ тако рећи, ни предушити, рече:

— До обједа имамо још пуна два сахата; хајде да ти малко прокалаузим по граду; ти и тако нијеси још честито видио Шибеника!

ог Ама, брате, — рекох — ред је прије свега да «се јавим твојима...

— Остави, није преше, јавићеш се кашње, кад одемо на ручак. Хајдемо.

И, узевши пут под ноге, ударисмо- неком стрмом улицом, која нас изведе на поплочани трг пред