Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

ШИБЕНИК. 141

љу и живјети мало човјечније. Француза, одмијени ћесар.

Пошто се, тумарајући још неколико по граду, сити нагледасмо старудија, сврнусмо најзад у тако звану „Широку улицу , која је, обратно, широка само по имену и којој није могуће краја угледати, јер непрестано вијуга између неједнаких и несличних зграда. Готово на сваких пет корака пресецају је сокачићи, какви се само у Шибенику могу наћи. И свуда влада, највећа збрка. Уз властеоске дворове са високим капијама, збиле се потлеуше, ува које се лако може успентрати мачка. Има ниских 000ра, у којима су узидани крњаци од кипова и стубова, а има старинских зграда од тесаног камена, на, којима су испробијана мала, окна, са зеленим капцима. При дну се ређају дућани, занатлијске радионице, крчме, бакалнице итд. Додајте још томе да су улази у станове неједнаки, ла су лица и наличја различито омаштена, да низ гаруге, с обе стране калдрме, увек тече мутна вода — и слика ће вам бити потпуна.

А ко да опише људску мешавину што се роји по тој тескобиг Нико други но опет Симо Матавуљ, најбољи дојако сликар приморских варошица и приморског живота. Да чујете само, како у своме Конту Илм десетом писад, приказује нгибеноку улецу:

„Танка „лацманија, мушко и женско, одјевено по најновијем „фигурину париском; крупни горњаци, буковичани и котарани, који се носе као у доба Јанковића и Смиљанића, наиме токе, црвене | копоране, а за пасом оружје; жустри шибенски тежади, у тијесним беневрекама и кратким гуњићима, и њихове бјелопутасте женске, у модрим набраним сукњама; острвљани (бодули и бодулице), народ једар, чист, прилично туп и до краја поштен. Додајте још да човјек не може десет пута крочити, а да не срете попа, — јер је њих у граду прегршт више него ли ситног боба, — и да се у исти мах чује талијански језик, српски западни и југозападни го-, вор и чиста чакавштина.“