Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje. Knj. 1, Srpsko-turski rat 1912. godine : sa 5 karata u prilogu i 18 skica u tekstu

НАШИ РАТОВИ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ 128

а левим на неколико стотина метара пред арнаутским рововима на Низамском логору, поред сеоског. пута између овог логора и граничног гребена.

На тај начин, када се свему томе дода и заузимање села Шушњака од стране 4. батаљона ХЛ пешадиског пука, може се рећи да је готово цела бојна линија Шумадиске ! и Моравске дивизије П позива, у пркос настојавању команданта армије да их врати натраг, отишла преко границе, спремајући се да тамо и остане. Али зато већи њен део лишен је био потпоре одговарајућих резерава, за које дотични команданти, код толиког притиска, од поменутог препостављеног им старешине, нису имали храбрости да их, противно његовим наређењима, на своју личну одговорност, гурну тамо где је њихово присуство било преко потребно. Изузев дакле 3. и 4. батаљона и митраљеског одељења ! пешадиског пука, који се као пуковска резерва прикупише одмах иза батаљона првог борбеног реда свога пука, свуда трупе, одређене да врше исту или сличну функцију, заосташе далеко уназад и изгубише сваку тактичку везу са онима које одоше напред. Тако, на пример, батаљони другог борбеног реда ХП пешадиског пука дефинитивно беху заустављени на Преполцу, мада и они, по првобитној заповести свог пуковског команданта, требаху, пратећи у стопу батаљоне првог борбеног реда, одмаршовати ка Д. Дубици.

Међутим, када посредовање команданта армије доби категоричнију форму, није се имало куд. Морало се најзад приступити извршењу онога што је овај тако хитно желео. Али, што је најинтересантније и што је било од особито штетног уплива на даљи развој борбене ситуације, то беше учињено на три различита начина.

Командант ХП пешадиског пука, натеран и усмено и писмено, позвао је преко ордонанса команданте 1. и 2. батаљона да се врате на Преполац. Па кад то није помогло, јер га ови не послушаше,