Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje. Knj. 1, Srpsko-turski rat 1912. godine : sa 5 karata u prilogu i 18 skica u tekstu

158 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

мртво слово, јер је убрзо после тога Командант Армије, који овамо хиташе са Преполца у намери да се што пре обавести о ситуацији код Моравске дивизије П позива, наредио нешто сасвим друго. На име, у путу га сусрете онај песимистички извештај команданта ове дивизије о том каква судбина, по његовом мишљењу, очекиваше Баровачко утврђење ако му се одмах не пошаље помоћ, И он онда, немајући куд и не чекајући вести од команданта батаљона упућеног да испита стање ствари код Мердарске карауле, посла непосредно команданту пука, потпуковнику Миливоју Стојановићу, наређење да, пошто привуче и своје делове који се и сами већ беху за њим упутили са Орлишког виса, продужи наступање ка Низамском логору, што је овај, наравно, једва дочекао.

Дотле непријатељ нигде није давао отпора, јер су се његова слаба одељења, која се беху ватекла на правцу наступања овог нашег пука, блатовремено била разбегла. Једино је деснокрилни 1. батаљон, ва време док је стајао на коси између турске карауле Репоња и Дубичке реке, био почео осећати близину непријатељеву. Њега су Арнаути гађали косом ватром одоздо из села Д. Дубице. Зато он сада мораде променити правац и, спуштаЈући се полудесно у долину поменуте реке, ударити на ово село, док остали батаљони, у потпуном борбеном поретку, наставише гурати низ гранични гребен ка Низамском логору, где се ушанчени непријатељ спремаше да их дочека.

Већ је било почело да се смркава, кад на овом делу бојишта отпоче да трешти топовска, пушчана и митраљеска ватра. Знак да је овај јуначни пук ступио у ватрени додир још и са непријатељем на Низамском логору. Деснокрилни 1. батаљон упаде у Д. Дубицу и растера тамошња арнаутска одељења. Па се онда његове две чете, заједно са командантом батаљона, док су друге две гониле непријатеља ватром, окренуше полулево са