Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje. Knj. 1, Srpsko-turski rat 1912. godine : sa 5 karata u prilogu i 18 skica u tekstu

168 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

баш у моменту, када бејаше примљена ова неистинита вест о паду Угљарског крша, стизаху у Куршумлију. Ова два ескадрона од пет, колико их је била дала Дринска дивизиска коњица [| позива, из које два одоше са Дринском дивизијом | позива у долину Медвеђе а један беше упућен Јаворској бригади на Јавору, долазила су из Ваљева преко Мионице, Гукоша, Г. Милановца и Крушевца, с тим да уђу у састав дивизиске коњице Шумадиске дивизије | позива и са њеним коњичким дивизијоном формира један пук. Сада не припадаху ни једној дивизији. Били су слободни и могли су бити употребљени и као армиска коњица под непосредним налозима Команданта Армије. Разуме се, њима је одмах било наређено, да се не задржавају у Куртумлији, него да после једног кратког одмора продуже за Луково путем који води уз Топлицу. Али, како се претпостављало, да они неће моћи сами зауставити надирање Арнаута и евентуално их вратити натраг преко границе, послато је после тога наређење команданту Шумадиске дивизије | позива, да од својих трупа правцем преко села Буњака и Жегрова, дакле паралелно граничној линији, упути на Растелицу и даље на Луково један батаљон са два митраљеза.

На скори долазак овог батаљона на угрожену просторију није се могло рачунати, пошто је био знатно удаљен од места где су Арнаути провалили границу. Из тога разлога, ако би ови продужили енергично надирати у Топлицу и низ ову, Командант Армије пмао би се рашта и забринути. Но у самој ствари и ова мера показа се више него довољна. Арнаути нису имали озбиљнијих намера, да опкољавају наше трупе, заузете јужно од Куршумлије, нити располагаху са снагом, која би била дорасла да изведе једну такву замашнију операцију. Према томе, успех или неуспех њихов на овој страни сасвим је био зависан од тога како буду текле ствари на главном бојишту, т. ј. код Поду-