Njiva

702. страпа.

ЊИВА

XVIII. год.

врати пз рата (а чпни се, да за то пма највпше изгледа), што ће, за пме божје, приповедатп децп, која га буду радознало пспптивала о његовпм јунаштвима ? Зар да пм рекне : «Ја сам слугпао грмљавпну топовску увек само из даљпне; никада нпсам впдео, како се пспаљује пушка. У светском рату бпо сам ја (а ту ће окренутп лпце) — гонпч водова.» Рекао бих, да о томе премишља меланколпчни поручнпк, док полагано п спуштене главе ступа пза своје споре п тврдоглаве колоне. . . Заокрећемо са шнроке државне цесте на један шумскп нут. Иза десетак часова приспемо под један брежуљак, нешто вишп од сто метара, п станечо се пељати. Горе нас већ дочекује неколико часника, који нас кроз шикарје одводе на северну страну брежуљка. Часници ее забављају међусобно с развпјеном картом у рукама. Показују на запад, на псток, на север. Мп пођемо тпм правцем п доЈшгујемо једац другоме: уистину, ванредно красно! Пуковник се смешп, као да желп ономе, што мислп рећп, датп неко особпто значење. Још неколпко тренутака ћути, а онда рече: — Господо, онде доле није баш особито красно. Бојиште је!» — Бојиште је — понови часник покрај нас. Ми се опет загледамо у нпзину. Узмемо дурбпне на очп, те станемо претражнвати свакп метар земљпшта пспод нас, не налазећи нпшта друго оснм ораница и ливада, завоје двеју река п шумом обрасле височпне. — Не удара лп вам нпшта у очи у овом крају ? — заппта пуковнпк. Но сада се впше није смешпо. — Допустпте, да вас упозорпм на неке особлтостп. Изволпте опет узстп дурбнне на очп и покушатп да на шпроком обзорју угледате п једно једино жпво створење оспм птпца. Можете лп опазпти каковог човека, коња плп макар само пса? Не, то нпкако нпсмо могли. Сав крај је мртав. Лежп као насликан у сунцу; као да све очарано спава, али нпгде нп живе душе.

— Јамачно п не слутнте, господо — прихватп опет реч пуковник — колпке су чете окупљене на том земљишту пред вама. 5 свему две стотпне хиљада људи, на свакој страни сто хиљада. Онда нам руком означп па картп позпције. Од нас на леву руку постављене су француске батерије, а доле испод нас један ред стрељачких јарака. Преко од нас стоје немачке батерпје, а ено тамо почпњу се немачки стрељачки шанчеви. — Не чујете топова ? Томе се чудите, јелте? Ово мучање само је случајно, а да почекамо овде још неко време, почела би пуцњава изнова. Мп опет погледамо доле. Поглед нам пође далеко преко смарагдног и сунцем обасјаног зеленила, на впјугаве цесте, преко шуме п преко сребрних тихих река . . . Бој иште! Од свпх чудних ствари, што сам пх впдео на фронту, ово ми је било најчуднпјс. Модерно бојиште! Двеста хпљада људи, којп леже једни према другима као пангери, који само да скоче! Пред душевнпм мојим оком стану се нпзатп којекакове ратне слике, што сам пх гледао на изложбама и у плустрованпм новинама, у којима је четири или пет људп по могућноетп настојало, како ће један другога најзголнпје пробостп. Од ратнпх слика пз год. 1870/71. све до балканског рата све саме творевпне, које су биле пзрађиване за ефект . . . с беснпм коњанпчкпм атакама, с дугпм низом палпх бојовнпка, с правим паклом на земљи п са шрапнелскпм и гранатним паклом у облацима . . . — Доиста, ја нпкада... — рече американскп сенатор, којп је пошао с нама. И прекпнуо се у по роченпце. Мпслим, хтео је рећи, да никада не бп то могао веровати. — Но доћи ће време — почне опет пуковнпк, који нас је пратио натраг — доћи ће време ... а можда не ће тако дуго нп потрајати... па ће ово бојиште изгледатп као п оно друго, што ћу вам сада показзт. (Свршиће се.)