Nova Evropa

неколико дана прије пресељења у нову зграду. Али је зато Фрајденрајх са својим пучким дјелима продро четрдесет година прије њих! | се j | Није ми накана да набрајам оно триста, драматских изворних дјела, која су се изводила у новој кући. Побројана у 2. броју овотодишњет »Казалишног Јиста«, а за мјесец дана, док изађе хисторијски преглед пјелокушног нашег драмског рада, како је прије мјесец дана изашао преглед » Хрватске опере«, јасно ће се разабрати сав културни напор народног нашег института, Од хрватских или српских писаца у новој кући највише су дјела написали: Милан Огризовић (15), па Бранислав Нушић и Марија Јурић Загорка (12), Петар Петровић (9), Милан Шеноа, Стјепан Милетић и Ђуро Прејац (7), Иво Војновић и Фердо Милер (6), Јосип Еуген Томић, Анте Тресић Павичић и Фран Галовић (5). Књижевна вриједност ових дјела, дакако, није једнака. Међу њима има и такових, која се могу сматрати највишим ревултатима домаће наше драматске продукције. док су друга техничком својом дотјераношћу и духовитошћу извршила своју дужност и доживјела примјерено признање, Модерности загребачке позорнице и снази извјесних домаћих аутора много је допринијело угледање наших писаца у најбоља. страна дједа, која су се у најобилнијој мјери изводила на хрватској позорници, и проучавање одличних западњачких глумаца и пје вача, као и најбољих пољских и чешких драматских глумаца који ву гостовали у Загребу. Почевши од Лудвига Левеа. чувеног глумца, бечког »Бурттеатра«, који је 1847 (годину дана иза гостовања, Фрање Листа) био први велики гост загребачке позорнице, па све дб Росија, Законија, Новелија, Салвинија, Коклена, Саре Бернарове; Реканке, Депре-ове, Превостице, Велинчонке, Омахе, Војана, Адвентовица, Хане Квапилове, Висоцке и Солске — сви су они остављали бар по једну успомену у умјетничком и техничком лабораторију наших чланова. Ова гостовања не ваља нипошто подцјењивалт, а зло би учинио онај позоришни управник који би се побојао тобожњих рђавих посљедица оваковог угледања. Добар глумац неће никада ништа примити у себе што не би могао прокухати соковима своје унутрашње умјетности, а на, рђавоме нема ништа да се поквари. Утледавањем у највеће корифеје свјетских позорница упознава наш глумац себе и своју снагу, па ће или клонути под теретом своје немоћи или ће одскочити у висину. Да овако угледање није ништа нашкодило националности наше позорнице, најбољи је доказ то да загребачки драмски персонал с највећом снагом игра (управо као и београдски) баш реалистичку драму и комедију, која се очитује у славенским, нарочито руским и домаћим дјелима ове врсте, "Једна једина ствар коју дубоко осјећам, и коју за свота судјеловања у управи Народнога Кавалишта, сматрам једном од главних својих задаћа, била би, да се јасноћи товора посвети већа брига. Не мислим: акценатској правилности, око које сам се и сам бринуо већ прије 26 година, јер се у њу данас улаже довољно труда, него

240