Nova Evropa

sam i zao, i htio bih biti gori, jak i strašan kao djavo, ali — zašto ne mogu zaboraviti da ima lepote! :

Mereškovski, nikad, ni časa, ne može zaboraviti da шта Јерога. I s toga, kao što u grčkom filozojfu Maksimu, iu Leonardu, ima ruske težnje i ideje, tako u ruskom „verskom zanesenjaku Tihonu ima helenske težnje i ideje, Kao što je u Halijanima Renesanse Beltrafiju i Da Sestu Rus Mereškovski sa svojom borbom izmedju romantizma i racijonalizma, tako je u ruskom antihristu Petru Velikom možda poslednje epohalno varvarstvo anfičkoS značaja, koje Je Mereškovski utoliko lepše ispisao ukoliko dublje oseća »da kasniji, kasno rodjeni Heleni, nemaju snage ni za dobro ni za zlo, ni za svoju rodjenu mudrost«,

Mereškovski je veliki umetnik, tajanstven vizijonar cele ruske istorije, koji je, na usta carevića Alekseja, prorekao sve što se zbilo i što se još zbiva, veliki pesnik univerzalnih romana koje ceo svet čita, Filozotf u njemu prede crnu žicu sudbine čovečanstva, pesnik se u njemu, kroz grozu i mržnju, divi čoveku koji je, stradanjima, izvojevao sebi samovlast i u nauci, i u politici, i u moralu, pa i u veri, Istorijske sinteze Mereškovskog velike su, cele, i trajne; one su još više oblještenim epohama, kao što je na pr. Renesansa, Za Anatola Fransa se tvrdi, da u krvi nosi ceo 18, vek; za Mereškovskosš se može reći, da u krvi svojoj ima mnogo više od jednoga veka, Od varvarskogš mraka, u koji su utonuli Helada i Rim, pa do najudaljenijih budućnosti, preleću slutnje i vizije toga pesnika-istoričara,

Mereškovski je složen talenat, može biti u rodu onih kakvi su se radjali u 15, veku na tlu Španije, Kao pesnik, ima dubinu i retkost ideje, sjaj forme, istovremenu opservaciju srca i iskustva, Kao naučnik, ima izobilje i istinitost, dokumenata, preciznost detalja, krepki jezik dijalektičara, Kao filozof ima intuiciju, predosećanje, i prelinjenu, nervoznu reč mislika, Stvara ponosito i snažno,

Ponekad samo, u izradjivanju pojedinih ličnosti, u njemu se sukobljavaju pesnik i filozof, on gubi jasnost rasudjivanja i odredjivanja, da li ličnost radi zato što traži istinu, ili zato što traži lepotu. Tada se dešava da junak — sa podmetnutim putem ka mističnom Carstvu Duha, ili u teško obuzdavanoj raskošnosti pesničkih spoljašnih formi — da istorijski Junak nije u svakom momentu istovetan sa dušom naroda ili vremena o kojima je reč,

Posle romana Mereškovskoga, — makoliko da je čovek čovek sadašnjice, socijalist; makoliko više voleo Leonardova devojački тапозпоб, zemaljskog Krstitelja nego bradatog Krstitelja s krilima ruskih sektaša —, mora početi respektovati misteriju budućnosti, ne može a da še ne raduje mistici našeg stvaranja za Carstvo Svetog

Duha, | Isidora Sehulić.

426