Nova Evropa

порока, и неизбежних фаталитета, у које је тешко веровати, за, које је још теже борити се.

Обично се држи да човек у љубави постаје себи најискренији, себе најсвеснији, дакле најоритгиналнији, и он сам. Међутим, и научно и обично искуство доказују да мржња, и уопште узевши, отвара очи, а да има много високих духова, који су једино кроз мржњу умели видети и владати. Микел-Анђело, Шопенхауер, Ниче, можда и Достојевски, можда и Бетовен, то су само највећи. Ибзен, Хебел, и да убројимо овде, уосталом с правом, Вајнингера, то су мањи. Морис Барес је један од најелегантнијих. Отриндберг је з4цело најстрашнији. То су људи који су умели мраети, и који су кроз мржњу постали велики познаваоци себе, и човека уопште. То су крупне и мање крупне величине међу такозваним мизаутичним типовима, светских или европских знаменитости. То су људи који су, мрзећи се, најдубље могли ући у проблеме воље ка моћи и воље ка вредности, и у проблем истине и лажи. А затим, на, таквом послу, најбоље могли прозрети природу свих ствари, услове свих бића, законе целе васелене, скинути са, човека. све што му чини. понос и лепоту, редуцирати га до предодређености, до машине која. не зна свој властити механизам. Код тих људи су онда, дабогме, оптимизам и помирљивост или одискони немогућни (Микел-Анђело, Шопенхауер, Стриндберт), или су мистични и непостојани (Достојевски са религијом, Ибзен са социјализмом), или су делирични (Ниче са својим пламеним лиризмом).

Проблем воље ка моћи или вредности, и проблем истине и лажи, несамо да стоје један крај другог, него сви сливају један у друти. Воља, за вредности пред собом, или пред другима, или и пред собом и пред другима, највише гони човека да лаже и да, се претвара. На. тој тачци се даје констатовати страшан фажкт, који је страховити крст свих мизаутичара: да је лаж пре света принциг живота, па тек после, код далеко слободног човека — и ако Руси имају право кад кажу да »слободан човек за. све хоће сам да плати« — тек после је лаж порок живота. Пе

Место мизаутичар, људи често кажу мизантроп. Лутају у буне се, и добро је ако се, најзад, пред делом дотичног писца, демантују. Иначе се може лако свршити са једним полу насумце изведеним закључком, — например, да је сав Ничеов проблем у томе, што је целог живота чезнуо за љубављу жене коју није стекао, или, да Стриндберт баш зато трује и пљује жену што је бескрајно воли. Мизаутичар и мизантроп није исто, и први тип је према другом несравњено племенитији и виши. ;

Мизаутичар је претежно северни тип. На Југу стоје универвално тенијални Микел-Анђело, каменити мост између двеју огромних даљина, и фини Калдерон, са гримасом својом да »краљ снева да је краљ, да сви људи оно што јесу то сневају«. У Средњој Европи живи модерно малицијозни Барес, који каже да, је »цео свет зрно опијума у његовој сребрној лули«, да не би казао колико велика,

551