Nova Evropa

„Европа, св. приближује страшном катаклизму... Политичке револуције се руше под теретом своје немоћи; оне су извршиле велика: дела, али нису свршиле свој задатак; срушиле су веру, а нису оствариле слободу, распириле су у српима жеље које нису биле у стању испунити... Ја сам први који бледим, и бојим се тамне ноћи што наступа... Зботом умирући свете, збогом Европој« ____-ориене понављајући често такве мисли, упорно говори, да је садашња, Европа одиграла своју улогу, и да, од 1848, њено распадање напредује »са сваким кораком«. »Филистарство, то је последња. реч цивилизације«, пише Херцен 1864 године; »цео „образовани свет иде у филистре«. »Драги пријатељу«, стоји на истом месту »Крајевин почеци«), »време је увидети, мирно и смирено увидети, да. је филистарство завршна, форма западне цивилизације, њена зрелост; филистарством се завршује дуги ред њених снова, епопеја њена развића, роман њене младости. После свих маштања и тежњи, филистарство пружа људма скромни мир и неувбуђени живот... Народи Запада су с тешким трудом спремили себи зимње квартире. Велики, стихијни урагани, који су дигли били сву површину западног мора, претворили се у тих морски ветрић. Хришћанство се разлило у плићак, и стишало се у мирној и каменитој луци реформације; разлила се у плићак и револуција, ушавши у мирну и пешчану луку либерализма. СО таквом снисходљивом црквом, и с таквом малом, „ручном револудијом почео је западни свет да се таложи и да се уравнотежава.« - То разочарање је врло тешко падало Херцену; било за њега мучна, трагедија, као да се растајао од најсветијег и најдражег што де имао. »Плакао сам на јулским барикадама«, писао је он 1854; и сада још плачем кад се сетим проклетих дана који су донели тријумф канибалштине над поретком«. Заједно са разочарањем у Западну Европу гасили се и сви други ранији идеали Херценови: вера, у човечанство, вера у прогрес; цео његов поглед на свет узима трагичан карактер. У историјским процесима има тако много случајности (»историја се импровизује« — једна од најмилијих Херценових мисли); нема у њима разумних снага, нема над њима Промисли; а човек је тако ситан, тако се брзо измирује; тако ретко тражи да му живот буде и достојанствен, а не само удобан! Било је некада и друго време, било је и у Европи активног одушевљења и творачког заноса, али је Европа оронула, и пресушила; поразила ју је судбоносна немоћ. »Каква. срећа«, пише Херцен, »што су сви ентузијасти покојни! Иначе би доживели да виде, како се дело њихово ни за корак није помакло, како су им идеали остали идеали, и како није доста. растурити Бастиљу у камичке, па да од спутаних апсеника начиниш слободне људе.« "Та унутрашња бесплодност западног човека, и филистарство које је дубоко у њега вадрло, повод су и овим речма Херценовим: »Жиг филистарства, је исто тако тешко скинути са чела као и печат дара Духа Светога«. оПрошла времена итешке мисли«). 'Трагична CyMња говори из. Херцена у тексту: »Ватушност, терет, умор, одвратност од живота, узимају маха заједно са грчевитим покушајима, да

168