Nova Evropa

покојни Франо Супило, који је нашао „у задњем, управо остентативном истицању словенскога дијалекта само погибељ за потпуно народно јединство Хрвата, Срба, и Словенаца". Свеучилишни професори Јосип Шиловић, Ладислав Полић, те доценат универзитета Богумил Вошњак, сматрајући Словенце, Хрвате и Србе, за једну етничку и језичну скупину, дошли су до следећих закључака ( Вела ШИЗИ2)е :

- _ „Словенски језик, који се лијепо развио тијеком друге половице прошлога вијека и створио своју литературу, мора уз јужнославенско културно јединство остати сачуван у струкама у којима је његова ексистенција посве оправдана“ Лијепа ће се књижевност и у напредак служити словенским језиком. Словенски ће језик остати и језик јавног живота, службени језик у краљевинама и земљама заступаним на царевинском вијећу. Саобраћај са народом не може се вршити иначе него словенским језиком. Лијепа књижевност, новине, и пучка литература, ттампат ће се и надаље у словенском језику." — Уз то, потребне „функције народног савеза су јединство на пољу знаности и јединство трговачко-прометног језика“, Као полуге тому покрету нека служе: ,„Заједнички знанствени језик, заједнички стручни часописи и заједнички рад академије" (свакако загребачке),

Али и од тога је Б. Вошњак у својим „Штудијама к проблему југославенске народне мисли" („Веда“ ТУ, г, 1914) нешто попустио, јер заговарајући централизацију у знаности ипак пише (стр, 218):

„Ра зе bo uporabljala v našem jednotnem znanstvenem slovstvu še slovenščina, je gotova stvar. Glavna dobšnost je za slavenskega znanstvenika, da smatra vse dežele, kjer bivajo Južni Slovani, za svoje znanstveno področje, da natančno zasleduje vse pojave in je informiran o vseh smereh. Ta jednotrost je mogoča, ne da bi se pisalo samo v hrvatskem in srbskem jeziku.

Професор Илешић, који ce је могао после Светског Рата сматрати највећим заговорником претапања Словенаца у Србохрвате, изразио се овако („Веда“ Ш, 166): =:

„Ni želeti, da Slovenci sedaj hipoma in za vse kulturno javno življenje opuste svoj jezik”, Treba širiti znanje srpsko-hrvatskog jezika te pisati „čisto znanstvene stvari” srpsko-hrvatski. )

Још више препоручују полагано и опрезно зближавање други писци, Занимљиво је, да је и социјални демократ Др. М. Тума, са социјолошкога становишта, заступао језичну и народну автономију. Приповедач Др. Иво Шорли сматрао је, на темељу својих опажања (свакако највише у Истри), свако „хрватарење“ за штетно, догод се Словенци не одлуче на последњу конзеквенцију, наиме, да оставе сасвим свој књижевни језик, јер

„kot Slovence-Kranjce se noben inteligenten Hrvat za nas ne zanima in nima tudi nobeden simpatij za nas. Večjega preziranja naše kulture nisem našel niti v srcu Nemca ali Italijana, in kar je na vrhu tega omaloževanja, je — fraza". („Bena II, 99).

Треба запамтити и овај глас, јер тумачи особито и то, да се неки Словенци поносе и превише својом културом те гледају преко рамена на Хрвате и Србе. =

135